Oreska - Užice

Моја жена је из унутрашњости. Кад ме упознала, живела је од плате од 3000. динара. Јурила ме по целој Србији док ме није смувала. Све је наравно било O.K. Две године тако.

Роди се дете, мало поодрасте, крене у обданиште. Питам је што не тражи посао, каже, тешко га наћи, уосталом, ти си мушкарац, и дужан си да издржаваш породицу.

И сад некако би разумео да је дане проводила у соларијумима, код фризера, маникира, шта већ... да је нашла неког... Али није.

И даље се жалила како јој нису сређени нокти, како нема времена да се офарба... и ајде што је мени, него и нашем детету за вечеру углавном „спремала“ паризер и хлеб, изговарајући се да није стигла ништа да спреми.

Одем једног дана на посао ујутро, враћам се у девет увече уморан ко пас и решен да доручкујем, а оно на столу, и у фрижидеру - ништа. Питам зашто, каже нешто сам била уморна, није ми било добро. А продавница пет метара од стана.

О.К. Прегризем нешто мало што нађем, полудео тотално, одем код комшије. Кад, ето ти и ње. Седим ја седи она. Do 12. До 1. Нема више смисла, комсија жив заспао, кренем(о) кући. Питам је, мајке ти, како си толико била уморна цео дан, а сад не спаваш до ово доба?

Каже, сад ми је ето боље, а и што бих ти ја било шта објашњавала. Ja кажем - па о томе морамо разговарати, а она - ако ја нећу, не можеш ме терати!

Прође још пар месеци, а од њеног посла ни трага ни гласа. Каже, нема. Питам, могу ли ја да ти пронађем нешто. Важи, може. После неколико дана почне да ради код мог друга у продавници.

Прође десет дана, зове ме он: Извини брате, шта да ти кажем, ставим је ја на касу, она каже не знам ја ово, сувише компликовано. Ставим је на воће, после два сата дође код мене и каже много захтевне муштерије, те оће јабуке, те им труле крушке...

За два дана пронађем јој посао у палачинкарници код мог другара. Други дан напусти, не може ни то, не праве се палачинке баш исто као код куће...

И опет, неће да прича са мном, каже, налазим јој тешке много послове, ја сам крив... Ја наравно полудим, али куд ћу.

Поломи руку испред зграде, после недељу дана оде у неки СОС центар за јадне жене и исприча им да сам је ја тукао.

Сретнем комшију, а он ми каже - Шта радиш, јебга, јеси нормалан, нисам знао да си такав. А ја немам појма о ћему се ради. Човек ми исприча да сам сломио жени руку, шта се још правим луд!

Дођем кући. Питам о чему се ради. Каже, па ниси ме тукао, али си ипак агресиван, агресивно причаш, инсистираш да разговарамо. Рекли су ми у центру и то је насиље, а ти се припази, ако тако наставиш да се понашаш, ја узех дете и одох.

Сад морам на спавање, водим дете у вртић, па рано на посао.