http://www.blic.co.yu/blic/danas/broj/strane/srbija.htm#3Nema mira za sedmočlanu porodicu
Višnjevci nikako da se skuće
UŽICE - Sudbina se baš okomila na Žarka (57) i Dušanku (47) Višnjevac i njihovo petoro dece. Najpre ratni vihor koji ih je iz Sarajeva proterao u Užice, a zatim surovost prirodnih nepogoda ostavili su ih bez krova nad glavom. Ovu zimu će provesti u teskobnoj sobi izbegličkog prihvatilišta na Zabučju, a onda sledi nova seoba, ni sami Višnjevci ne znaju gde, jer se barake na proleće ruše.
- Još zimus smo ovde, a gde ćemo na proleće - to samo Bog zna. Bez posla smo i ikakvih prihoda da bismo mogli iznajmiti ili kupiti stan u Užicu - pričaju Višnjevci u iščekivanju proleća kada će barake u kojima su trenutno smešteni biti srušene i na čijem će se mestu graditi odaje staračkog doma.
- U Bosnu nam nema povratka. U Sarajevu smo živeli kao podstanari. Bili smo blizu da dobijemo stan, a onda je buknuo rat. Suprug Žarko ima kuću u Trešnjici kod Kalinovika, ali oko nje su mine, a kuća skoro da se srušila. Tamo nema nikoga živog, selo je bez struje i vode - jada se Dušanka Višnjevac.
Rodno Sarajevo napustili su 1992. godine kada je u Bosni počelo da se puca. Žarko, profesor književnosti zaposlen u BIGZ-u, i Dušanka, radnica pošte, preselili su se sa svoje petoro dece najpre u Kalinovik, a zatim stigli u Užice. Tada su mogli računati na neki dinar jer se Žarko zaposlio u BIGZ-ovoj knjižari, ali i bez tog posla je ubrzo ostao. Bili su prinuđeni da nadniče - Žarko je kopao kanale, a Dušanka zarađivala u malinjacima.
- Najpre smo kao podstanari živeli u Sevojnu, pa smo se preselili u selo Potočanje, pa se opet vratili u Sevojno. Dok smo mogli, plaćali smo kiriju. A onda nam je porodica Vučković ustupila na korišćenje svoju staru kuću blizu Sevojna. Nekako smo se tu skrasili i preživljavali sve do proletos. Onda padoše one velike kiše, pokrenuše zemlju, otvori se klizište baš pod kućom u kojoj smo stanovali i uništi je - priča Dušanka Višnjevac.
Iz srušene kuće preseljeni su u baraku na Zabučju, kroz kojih je ludih ratnih godina i kasnije prošlo mnogo nevoljnika iz ratom zahvaćenih krajeva.
- Nikome se nismo obraćali za pomoć, a ne znamo koga bismo i molili da nam nađe neki krov nad glavom. I opština i UNHCR kažu da nismo njihova briga. Čekamo, eto, proleće i nadamo se da će se konačno nešto okrenuti u našu korist - kaže Dušanka.
V. Lojanica
