http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=12709Позоришни фестивал у Ужицу
Дилеме о селекцији
Треба изабрати најбоље, без експеримената, сматрају у управи Фестивала
УЖИЦЕ – Прво „Чичковац” у извођењу новосадског „Ујвидеки синхаз” театра из Новог Сада, а за њом „Поморанџина кора” Атељеа 212 направише корак ка завршници 11. позоришног фестивала у Ужицу. Последња у такмичарском делу програма је „Ромео и Јулија” Српског народног позоришта, а потом следи проглашење најбољих.
Представу на мађарском, по роману Нандора Гиона и у режији Кинге Мезеи, добро је одиграо млад глумачки ансамбл „Ујвидеки синхаза”, са јасним питањем: може ли се сачувати нешто што памтимо, променити свет, где је стварна граница одрастања, хоће ли се вратити ретке птице да би нам опет било добро... Комад је одигран у додиру глумачког простора и гледалаца, што Шандор Ласло, директор „Ујвидеки синхаза”, објашњава као савршен начин да се истина, као најважнија, покаже на метар од публике.
Истином, али у савременим мушко-женским односима, позабавили су се и млади актери представе „Поморанџина кора” Атељеа 212, по комаду младе списатељице Маје Пелевић и у режији Горана Марковића. Отворили су животне дилеме девојке и жене, питања помодарства, лова на богате мужеве и материнства, трагања за идентитетом. Све уз хумор, каткад резак. Допала се ужичкој публици ова представа театра који ове године обележава пола века свог постојања. А редитељ Горан Марковић, објашњавајући како је комад настао, себе симболично назва куриром између писца, глумаца и публике, који треба све то да систематизује да би „пошта стигла на време”. На питање Марковићу упућено о разликама рада с глумцима на филму и у театру, одговорио је да се на филму ради у дисконтинуитету, по деловима. „У позоришту је боље: нико вас не јури, не притиска, може се радити опуштеније. Ипак, и на филму се глуми истом жестином као у позоришту, само што се гледалиште камером приближава или удаљава”, каже редитељ.
А боје овом фестивалу не дају само представе које се из вечери у вече овде смењују, већ и нека важна фестивалска питања која се све чешће отварају и гласније чују. Поново су, и међу критиком и публиком, актуелна разматрања селекције на овој смотри најбољих, коју је направила Маша Стокић. Познато је, наиме, да се из протеста због прошлогодишње Машине селекције, и продужења њеног мандата и у овој години, на оставку, после 10. фестивала, одлучио дугогодишњи уметнички директор ове смотре, и важан чинилац у ужичком фестивалском замаху, Дејан Пенчић Пољански. Но, Машу Стокић је ипак подржао Савет ове смотре.
Пошто је виђен добар део овогодишњег селекторкиног избора, неки су јој јавно замерили да представе које је одабрала нису оно најбоље што српски позоришни живот има, да предност даје много сложеним и неразумљивим комадима и да тврдоглаво истрајава на нечему што публици баш не годи. Најоштрији у критици Машиног избора био је фестивалски критичар Бојан Муњин, у чијим текстовима у фестивалским новинама стоји, уз остало, и питање зашто „селекторица и прошле и ове године обиграва као киша око Крагујевца и не доводи заиста најбоље српске представе, ако јој то налаже основна повеља Фестивала. Зар је од 58 одгледаних представа у традиционалном миљеу најбоља сомборска ’Лажа и паралажа’ и зар је од модерних представа најбоља ’Живот број 2’? У то не могу поверовати ни да ми прислоне пиштољ уз чело”, пише Муњин.
На те и сличне замерке Маша Стокић одговара да смо се ми „прилично одвикли да читамо позориште, да будемо активно укључени у оно што гледамо и размишљамо о томе”, додајући да Ужичани нису преварени јер су „управо добили оно што су могли да очекују од мене”. Она наводи да остаје доследна у поштовању оног што је зацртала кад је изабрана за селектора, а то су нови трендови у нашем театру, који нас повезују са светом, и ново литерарно позориште. Још помиње отворену „сезону лова на селекторе”, а Муњинове замерке назива његовом опуштеношћу, у којој су могуће неке „паушалне или можда колоквијалне оцене”.
Будући да се на овом фестивалу који са себе још није скинуо одредницу југословенски разматра којим ће путем кренути даље, у новим околностима и новој држави, важно је било чути шта је о томе овде договорено. Зоран Стаматовић на ту тему наводи став дирекције Фестивала да нема потребе мењати досадашњу концепцију. Може се, наравно, осавременити и усавршити, отварајући је на шире географско подручје. То је најпре била она трећа Југославија, па Србија и Црна Гора, да би, како каже директор Фестивала, догодине можда овде био скуп позоришта са ширег подручја југоисточне Европе.
– Ставови о будућности су на овом фестивалу усаглашени са представницима Стеријиног позорја, јер је реч о две најзначајније позоришне смотре у нас. Стеријино позорје ће пронаћи свој будући пут чувајући полувековну традицију, а ми настављамо с нагласком на најбоље, без обзира на жанр – истиче на крају Стаматовић.
Маша завршава свој мандат и то је добро
Но, није само део критике и публике незадовољан селекцијом. Ако је судити по ономе што нам је рекао директор Фестивала Зоран Стаматовић, ни управа ове смотре нема баш похвално мишљење према ономе што је Маша Стокић урадила.
– Маша завршава свој мандат и то је добро. Надам се да ће сваки следећи селектор имати на уму место одржавања фестивала: мислити на Ужице и публику, као и да ће у оквиру задатог фестивалског концепта изабрати најбоље, не експериментишући том чињеницом – отворен је Стаматовић.
Б. Пејовић
[објављено: 22.11.2006.]