Oreska - Užice

UŽICE => Kulturni život => Temu započeo: Pedja 06.04.2006. 14:20:43



Naslov: Knjiga reportaža i putopisa Zorana Šaponjića
Poruka od: Pedja 06.04.2006. 14:20:43
Knjiga sabranih reportaža i putopisa Glasovog reportera Zorana Šaponjića

Ljubomirova zemlja - od Peštera do Sibira

Postoje novinari koji pune novine, koji prave novine i oni zbog koji se kupuju novine. U ove poslednje odavno je "zalutao" Zoran Šaponjić i nikako da nađe izlaz. Reporter Glasa javnosti iz Užica spada u one "sedmosilaše" zbog kojih na pijaci ne prave fišeke za jaja od srednjih strana Glasa gde izlaze njegove reportaže, već te strane sklanjaju ispod tezge. Da je kojim slučajem Glas - Inter, Šaponjić bi bio - Dejan Stanković. Krpi "rupe" na sredini terena, a ume i da zabije gol kad je najvažnije. Na duplerici, koja, bar u Glasu, ne služi za promovisanje obima grudi turbo-folkerki. Ima tu ponešto i da se pročita.

U redakciji se njegovi tekstovi masovno čitaju još pre odlaska u štampariju. A Šaponjić je postao brend. Na tankoj granici između literature i novinarstva, gde nevešti novinari lako zalutaju u kvaziknjiževnost, bljutavu patetiku i dijagnozu propalog Hemingveja, on je izgradio reporterski stil koji ne može da se nauči. To ili dolazi "odozgo" ili ne dođe nikad. Može samo da se brusi do savršenstva. Šaponjić je u godinama kada se novinarstvo svelo na surfovanje po Internetu, pridržavanje diktafona, prebiranje po telefonskom imeniku i prepričavanje šta se čuje za susednim stolom ostao "na zemlji". Nema zaseoka, jaruge, potoka ni doline u užičkom kraju gde nije stigao misionar reportaže u zelenoj vijetnamci s beležnicom u ruci, orijentišući se po zvuku klepetuša, prateći znakove neba i "miris" dobre novinske priče. Ima ono što je dar samo vrsnih reportera - da uoči detalj, prepriča tišinu, pročita životnu priču sa lica, shvati ćutanje i opiše mrak. Izgleda lako dok to ne treba da baciš na papir.

Kad love Karadžića, eto njega na nekoj čuki iznad Drine, kad Užičani idu u Beograd da ruše Slobu, eto ga na bageru, kad se voz surva u kanjon Morače, stiže kroz noć da (sa) oseti tugu bežeći od zvaničnih saopštenja i surovih statistika. Kad je teško, zna se - Šaponja. A kad je veselo? Opet, zna se. U Guči ga već vode ko inventar. Ume da opiše ono što niko ne vidi - cupkanje premijerove noge u ritmu trubača ispod stola ili reli pijanog saboraša po lokalnom drumu u gluvo doba.

Naviknut da se orijentiše po "vojnim mapama", da ide tamo gde ljudi retko svraćaju, da ne uzdiše kad zagazi u blato do kolena, Šaponjić je postao osobenjak srpskog novinarstva koga najbolje shvataju čitaoci. A to je u novinarstvu - najvažnije.

Junaci njegovih priča ostali bi lokalne legende. Ovako, svi su čuli za Ljubomira sa Peštera, Radomora, drvoseču sa Jelove gore, monaha Danila, uvačkog pustinjaka, Srpka iz Bioske, Jaćima Jotića, tobdžiju sa Ravne gore, kafedžiju Rašu iz Bajine Bašte, kome od ruke ide navodadžisanje.... Proroke Tarabiće "upoznao" je ko da je živeo s njima u istom dvorištu. Kad mu se ostvario životni san, i otišao u ruski Sibir, posle serijala o Pešteru, srpskom Sibiru, napisao je: "Sedeo sam u Sibiru, na obali Angare, ćerke starog Bajkala, i čeznuo za tihim Donom". Ume l' ko bolje?

Sve ovo sabrao je u knjigu "Ljubomirova zemlja", zbirku reportaža i putopisa, koja je ovih dana izašla iz štamparije u izdanju Glasa. Svi Šaponjićevi "oriđinali" skupili su se na jednom mestu. Da nije njega, jednog dana okupio bi ih samo Gospod Bog. Sada, skupili su se u koricama, gde, kažu, nikada niko ne umire.

Dragoljub Petrović