Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?
Oreska - Užice
Prijavite se sa korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
 
ARHIVA
   Početna   Pomoć Pravila Pretraga Kalendar Gallery Contact Prijavljivanje Registracija  
IZBORI: NAJFORUMAŠ I NAJFORUMAŠICA GODINE
AKCIJA: SVI UŽIČANI NA JEDNOM MESTU!
Za užičke nekomercijalne organizacije i ustanove besplatno...
Stranice: [1]
  Štampaj  
This topic has not yet been rated!
You have not rated this topic. Select a rating:
Autor Tema: Sunce  (Pročitano 1535 puta)
Pedja
urednik
stara kajla
*****
Pol: Muškarac
Ime i prezime:
Peđa Supurović
Mesto: Užice
Lokacija: Crna dama
Država: Srbija
FaceBook: ima
Blog: ima
Horoskop: Strelac
Poruke: 12963



WWW
« poslato: 12.07.2005. 01:34:08 »

SUNCE


      Sunce mi je bilo  pravo u oči. Crveno sunce  na zalasku iza brda. Zaklonio sam oči rukom, ne da ne bih gledao u njega, vec da umanjim sjaj.

      Odlučio  sam da ga stignem,  da mu ne  dozvolim da zađe iza  brda i  prepusti me tmini.  Ne volim  tminu. Mnogo puta,  kao dečak, poželeo sam  da ga stignem,  da mu ne dozvolim da  utekne, i  mnogo puta sam  odustajao. Sada neću. Stići ću ga ovaj put.

      Već  je opasno  zašlo  iza brda,  morao sam  da krenem. Popeh se na zaravan. Sunce je opet bilo celo. Crveno. I opet mi je njegova  svetlost bola oči. A ono  je bežalo dalje. Iznad zaravni je bila  planina, i ono je  žurilo da  mi zamakne iza visokih  masiva. Požurih i  ja da ga stignem.  Vijugavim  stazama,  koje sam  još  kao dečak upoznao, pohitah u visinu, što bliže  Suncu. Neprestano sam  ga pratio pogledom da  mi ne umakne.  Ono je imalo običaj  da prevari. Kao stoji,  ne miče nigde.  Ti ga u prvo vreme napeto pratiš  ne skidajući pogled sa njega, ali vreme čini svoje:  ono ne miče, ti ne mičeš, ono je gomila ustalasane svetlosti, ti si  biće od krvi i mesa i  pažnja mora da popusti. I dok trepneš - njega nestane.

      Zato sam se upinjao da  ga vidim. Da mu ne dozvolim da se sakrije  iza drveta  ili stene,  jer će  da  umakne. Planina me nije zamarala, peo sam se sa  lakoćom, želeo sam da stignem Sunce.

      Grabio sam  rukama za  korenje, verao  se uz  stenje, i najzad, bio sam na vrhu planine. Sunce  mi nije umaklo. Ispred  mene je pukao vidik.  Tek tamo u  daljini su se videle druge planine, sakrivene u plavičastoj izmaglici prožetoj crvenom  Sunčevom  svetlošću. Crven  je bio  i odsjaj u zelenoj  traci reke u  dolini. Nju Sunce  nije mnogo zanimalo.  Mirno i  tiho je vijugala  između oranica.

      Ah, pažnja mi je popustila.  Sunce je to dobro iskoristilo i  dobrano odmaklo  prema horizontu. Ovaj  put sam čvrsto odlučio  da mu ne dozvolim da  utekne, sjurih se niz planinu.  Skakao sam sa kamena  na kamen, preskakao pukotine, klizao  niz strmine. Sunce je  bilo u velikoj prednosti. Ono je već zalazilo iza  druge planine, a ja niz ovu još nisam ni sišao. Leteo sam.

      Uz  sledeću planinu  sam se,  čini  mi se,  mnogo lakše popeo.  Pomolio sam  se  iza njenog  vrha  i ponovo  ga ulovio. Ponovo me je  njegova crvena svetlost zasenila.  Ponovo mu nisam dozvolio da pobegne.

      Iza ove planine bila su brda.  Visoka i niska, povezana blagim prevojima, a medju njima nigde puta, nigde vode,  nigde žive duše. A  Sunce je napredovalo dalje. Krenuh. Niz  jedno brdo, uz drugo  brdo, kroz klance i klisure, ne skidajući pogleda sa Sunca.  Kad sam se gubio, ptice su mi pokazivale put,  kad sam pomišljao da i  ovaj put  odustanem, samo Sunce me je ohrabrivalo. Tada bi namer no  zastalo,  da  dođem  do daha  i  prikupim  snagu, a onda - neumorno je nastavljalo dalje.

      I ponovo, s brda na brdo, s planine na planinu, od reke do reke.

      Povremeno, sretao  sam ljude: na njivama,  pred kućama, na putu, pokraj izvora.  I svi su me pitali  isto: Kuda idem. "Za  Suncem", rekao bih i  nastavljao dalje. Kroz šume, bogazama  i kozjim  stazama, za Sunčevim  rumenim svetlom, za pesmom  ptica, za topotom jelena.  A ono se igralo samnom. Čas  bi požurilo  da me  izmori, čas  bi stalo, da  me odmori. Znao sam da mu  se moja namera ne sviđa. Niko još nije stigao Sunce.

      Ali ja se  nisam dao. Odlučio sam i  tako će biti. Samo da  pazim da  mi ne  umakne pogledu.  Samo napred,  što dalje od tmine.

      Nastavljao  sam  dalje. Novim  putevima, uz  nova brda, preko novih planina. Prolazio sam kroz nepoznate gradove,  video nepoznate  običaje, čuo nepoznate  jezike. I svaki put kad  bi me pitali: "Kuda?", dobijali  su isti odgovor: "Za Suncem." Poneko od njih bi klimnuo glavom, poneko odrečno zavrteo. Poneko mi je poželeo sreću.

      Zahvaljivao  sam i  neumorno nastavljao  dalje. Danima.  Ne,  dani za mene nisu postojali. Moj dan je počeo onda  kada  sam krenuo za Suncem, i još uvek nije istekao. Ne znam  koliko je  prošlo  vremena,  sigurno  poprilično.  Brada mi je već bila dugačka, a i kosa mi je već prosedela  od vetrometine. Naučio  sam sve  Sunčeve trikove,  bezbroj  puta se sa njim  igrao žmurke. Bezbroj puta je  mislilo da je uspelo  da umakne, i bezbroj puta  sam ga ja ponovo nalazio. Sada mi više nije moglo pobeći.

      Gazio sam  nove prostore. Bio  sam na mestima  o kojima nisam  ni sanjao da postoje. Oh, kako je ovaj svet lep, čudan, raznovrstan i nepoznat u isto  vreme. Da mi nije  Sunčevog  svetla, nikad ga ne bih  ni video. Planine su se ređale, doline promicale, reke proticale. Iz daljine sve  to izgleda isto i toliko različito u isto vreme. A da li je možda stvarno isto?

      Pomolio sam se na vrhu planine. U daljini, kroz  plavičasto-ljubičastu  izmaglicu  ugledah  planine koje  tek treba da pregazim. Ispred mene, u dubini, dolina ispresecana oranicama i krivudavi trag reke u kojoj se Sunce ogledalo čekajući da dođem do daha.

      Da, ovo je isto. Ovo je ona Planina, na kojoj sam pošao za Suncem. Ono  me je ponovo dovelo  nazad. Ili napred? To verovatno samo ono zna.

      Ne  smem dozvoliti da me prevari. Ovo je samo novi trik da  mi odvrati pažnju i utekne. Eno ga, već se iskralo.  Moram dalje za njim,  da ga stignem. Eno ga,  ode putem kojim nismo prošli prošli put. Bar mi neće biti dosadno da prelazim ista brda i planine, da gazim iste reke, da mi iste  ptice pokazuju  put. I  neću istim ljudima  na istim nepoznatim jezicima govoriti kuda idem.

      Odoh, moram da pohitam niz planinu. Odoh da ga stignem. A vi, sačekajte me ovde, u tmini koja nailazi. Ne bojte se tmine, ona je prolazna, samo je Sunce večno. Iako ga ne vidite, znajte da je tu. Ja jemčim za njega.

      Ako ga ne stignem,  ono će me ponovo dovesti  ovde. Kad vidite njega, znajte  da sam  ja u stopu  iza, i da  mi njegovi zraci i dalje biju u oči.
Sačuvana

Stranice: [1]
  Štampaj  
 
Prebaci se na:  


Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1 RC3 | SMF © 2001-2006, Lewis Media | Imprint Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.216 sekundi sa 37 upita. (Pretty URLs adds 0.009s, 2q)