Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?
Oreska - Užice
Prijavite se sa korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
 
ARHIVA
   Početna   Pomoć Pravila Pretraga Kalendar Gallery Contact Prijavljivanje Registracija  
IZBORI: NAJFORUMAŠ I NAJFORUMAŠICA GODINE
AKCIJA: SVI UŽIČANI NA JEDNOM MESTU!
Za užičke nekomercijalne organizacije i ustanove besplatno...
Stranice: [1]
  Štampaj  
This topic has not yet been rated!
You have not rated this topic. Select a rating:
Autor Tema: Глув на серенаде Холивуда  (Pročitano 1230 puta)
losmi
provereni korisnici
odomaceni korisnik
***
Pol: Muškarac
Država: Cyprus
Horoskop: Škorpija
Poruke: 160



« poslato: 11.01.2009. 15:05:20 »

 Интервјуи култура

Разговор недеље: Џим Џармуш
Глув на серенаде Холивуда
Култни амерички филмски редитељ остао је свој, чак и онда када су редитељи попут Алтмана или Скорсезеа желели да га ангажују да буде саветник у њиховим продукцијским кућама
Џим Џармуш у Дрвенграду Фото Зоран Ковачевић

Дрвенград – „Професор је одличан пилот. Осећао сам се безбедно. Путовао сам 15 сати, па сам уморан и неиспаван, али се изврсно осећам овде и радујем се поновном доласку у Србију”, изјавио је одмах по изласку из хеликоптера, којим је пилотирао домаћин Емир Кустурица, култни амерички редитељ Џим Џармуш, признајући да је искуство лета од београдског аеродрома до Дрвенграда на Мећавнику било застрашујуће искуство, али и да је поглед одозго, на Србију и Дрвенград, фантастичан.

Пошто је по доласку био срдачно дочекан и нахрањен разним врстама салата (Џармуш је вегетаријанац), присуствовао свечаности шармантно организованој у његову част и примио награду – филигранско дрво које су израдили свештеници у манастиру Манасија, Џармуш се „онесвестио” од спавања све до овог јутра када је, захваљујући заједничком домаћину, имао заказан разговор за „Политику”.

О каквој је личности реч довољно казује подсећање да је Џармуш својевремено напустио њујоршку Филмску академију јер су ментори његов дипломски рад сматрали предугачким. Не желећи да се одрекне интегритета само зато да би био прихваћен амерички редитељ, Џим Џармуш (1953) свој дипломски рад 1980. године претворио је у сценарио дебитантског филма „Стално глуварење”, у којем је био и сценариста, редитељ, продуцент, монтажер, композитор, а свој таленат потврдио је тако што је од рестлова филмске траке Вима Вендерса направио хваљено дело „Чудније од раја”, да би веома брзо, захваљујући независном духу, изазвао дивљење колега који се и данас куну његовим именом.

Џим Џармуш је увек остајао глув на серенаде Холивуда под својим прозором. Остао је свој. Чак и онда када су редитељи попут Алтмана или Скорсезеа желели да га ангажују да буде саветник у њиховим продукцијским кућама.

Филмом „Сломљено цвеће”, за који му је кански жири 2006. године – тада под председничком палицом Емира Кустурице захваљујући коме је Џармуш 1995. стигао и до београдског Феста, доделио Гран при (уз образложење да је реч о „последњем егзистенцијалисти америчког филма који у своје филмове уводи теме Чехова”), данас је на Кустендорф фестивалу почео програм „Ретроспектива једног аутора”, после чега је Џармуш пред студентима из целог света одржао и своју прву мастер класу.

Неуобичајено, али већ на уводној шпици исписано је да филм „Сломљено цвеће” посвећујете француском редитељу Жану Есташу који је широј филмској јавности мало познат јер је снимио свега четири филма. Је ли оваква посвета део неке игре?

Не, није у питању игра већ искрена посвета човеку који снима филмове у којима је потпуно искрен спрам самог себе и с којима увек хоће нешто важно да каже о самој природи филма. Његов филм „Мама и курва” је један од најлепших филмова о мушко-женским неспоразумима што је негде у основи и тема мог филма. А тај Еусташов филм није имао чак успех ни у Француској, није изашао ни на ДВД или видеу што је велико разочарење и велика штета по светску кинематографију. Вероватно зато што није био комерцијалан о чему он као аутор и не размишља. Ту је сличан мени. И ја сам за то да снимам филмове на начин какав искључиво сам желим, не водећи рачуна о његовој позицији на тржишту. Само чист дух с којим се нешто жели изразити, то је и мој и његов стил. С друге стране, једна фотографија из филма „Мама и курва” била је све време на мом радном столу у колиби на планинама Касткил у којој сам писао великом брзином сценарио за „Сломљено цвеће”, тако да је Еусташе био уз мене хтео ја то или не. Некако је био моја инспирација.

Изабрали сте Била Мареја за тумача главног лика који је судећи по заплету филма заправо велики Дон Жуан? Није ли то управо супротно од оног што гледалац може да очекује од овог изразитог комичара?

Пишући сценарио за овај филм свесно сам избегавао да било кога имам пред собом као могућег тумача Дона Џонстона, „момка” који је имао буран интимни живот и чије ће коцкице покушати да сложи у тренуцима потраге за потписницом анонимног писма из којег је сазнао да има деветнаестогодишњег сина. Избор Била Мареја за ову улогу је против свих очекиваних стереотипа. Логичније је било очекивати у тој улози неког попут Алена Делона или Џорџа Клунија. Уместо њих имате неког ко има људске обрисе и са којим не можете одмах да се идентификујете. Он је човек који је имао новац и жене, а сада нема ништа. Тек када крене у потрагу и када се суочава са својим бившим љубавима гледалац почне да мари за њега, да осећа, да га разуме. То сам и хтео, да изазовем осећања а не да учим људе било чему.

Филм уз све комичне има и покоји трагични елемент?

„Сломљено цвеће” можда најбоље дочарава реплика коју Бил као Дон изговара одговарајући на питање „Имаш ли какав филозофски савет?”. Ако се сећате, он у филму одговара: „Прошлост је прошла, будућност још није овде и не могу је контролисати, тако да мислим да је ово где сам сада– само то”. Дакле, овај филм је управо то – садашњост. Тренутак у којем живимо и ко год је у стању да тако мислећи живи, за мене је попут каквог „зен мајстора”. Јер, највиша ствар којој могу да тежим и у животу и у својим филмовима јесте управо дати моменат. Лако је то рећи, али је тешко урадити.

Смем ли да се усудим да жанровски одредим овај филм?

Не чините то. Никада нисам тежио одређеним жанровима. Напротив, увек сам желео да не снимам жанровски чист филм. Филм „Одавно мртав”, иако је сав у „колориту” вестерна у основи то није био. Вестерн у њему користио сам само као полазишну основу, као што сам за полазишну основу у филму „Одлазак самураја” користио референце крими-филмова, самураји филмова па и хип-хоп филмова, а да „Одлазак самураја” није био ништа од тога.

Филм „Сломљено цвеће” је и својеврсни филм потраге?

Више је то филм животне ретроспективе, потраге за нечим што имаш утисак да ти недостаје, да си пропустио. Али, нисам желео да се људи после гледања осете тужним или безнадежним, или пак да их опхрли осећање романтике. То никако. Зато филм и завршавам тако да гледалац у себи осети пробуђену бригу за сопственим пропуштеним тренуцима, стално живећи између прошлости и планирања будућности у чему се лако губи садашњост.

Је ли ово и својеврсни портрет Америке ?

Не бих то тако назвао. То је портрет Америке у смислу да је све генерализовано те ја то називам „генериком”. Нема у мом филму пејзажа, већ истих типова аутопутева и кућа без великих варијација. Све је, што би рекли Французи, „ан женерал”.

Када смо разговарали у Венецији после Вашег документарца „Година лудих коња”, посвећеног Нилу Јангу и филозофији једног времена, рекли сте ми да је боље снимати филмове него радити у фабрици челика. Да ли их и даље због тога снимате?

Сваки редитељ каже да има неке своје посебне разлоге што снима филмове а мени је увек најлакше да кажем да је боље снимати филмове него радити у фабрици челика. А и један и други посао је веома тежак. И један и други неизвестан. Оба су прави тест за издржљивост.

Теме Ваших филмова никада нису дневнополитичке, али јесу друштвено ангажоване и егзистенцијалистичке. Један од таквих ангажмана је и филм о великом бунтовнику Нилу Јангу и његовој музици.

Као клинцу рокенрол ми је био веома важан, тако ослобађајући. Чињеница је да сам на њему одрастао. Нил Јанг је увек оригиналан, никада није био плагијатор. У његову музику укључене су истинске вредности и традиција рокенрола. Поштујем његову доследност и у музици и у животним ставовима. Форма његове музике је нешто кроз шта је Нил Јанг изражавао Нила Јанга. Волим ствари за које човек може да каже да су истинске, да изражавају унутрашњу суштину. Не волим површност, ни у филму ни у музици.

Пре неко вече на нашој телевизији поново је приказан Ваш филм „Одавно мртав”, па је и то била прилика за подсећање да је музику компоновао Нил Јанг.

Нилова музика у овом филму представља неку врсту емоционалне реакције на причу, коју је он изразио кроз своју гитару и тако целој ствари додао један посебан слој. Оно што Нил Јанг изражава преко своје гитаре је чиста филозофија.

Музику сте увек сматрали важним сегментом филма?

Музика је моја највећа инспирација за слику. Музика и филм имају важну заједничку црту, а то је ритам. Одвијају се пред вама на начин на који их не можете зауставити. Уколико читате књигу можете стати и наставити са читањем касније. Слику можете гледати неограничено време, али музику и филм не можете прекидати уколико не желите да прекинете њихов ритам. Морате их слушати, односно – гледати у континуитету, у оквиру ритма њихове природе.

Још волите „суперосмицу”?

Технологија је напредовала, али и даље „суперосмицу” сматрам филмичном камером. „Суперосмица” је веома либерална, необавезујућа. Не ствара ону пресију какву имате употребом веома скупе 35-милиметарске камере, која уосталом и служи за веома скупе пројекте какви моји никада нису били. „Суперосмица” је рођена за скеч, за кроки рађен руком, уместо скупог уља на платну.

Важите за једног од најистрајнијих америчких независних стваралаца у правом значењу овог појма. Како вреднујете америчке „независне компаније” које ничу из дана у дан?

Оне су се прогласиле независним да би на тај начин могле да пласирају своје производе. Сама реч „независан” изгубила је данас смисао и не представља више ништа. За мене независан филм значи филм урађен из артистичких, креативних побуда, по одлуци самог аутора, а не по одлукама финансијера. Али то се више не може рећи за филмове који они (компаније) називају независним.

Које филмове Ви сматрате независним?

Нисам вам ја права особа за етикетирање, јер сматрам да је то погрешно. Узмимо на пример рокенрол и све његове варијанте, све поделе које, у ствари, само служе за бољу продају одређеног производа. Када из хеликоптера гледате у океан и његове таласе, како ћете препознати који је од тих таласа, рецимо, панк-рок? Тако је и са филмом. Он је невероватна уметничка форма у оквиру које можете радити разне ствари: веома комерцијалне и забавне, или апстрактне филмове у којима нема глумаца, у којима експериментишете светлошћу, звуком, сликом. Форма филма стоји на располагању свим жанровима. Холивуд је само један начин гледања на филмску уметност и то на веома ограничен начин.

Радо долазите на Кански фестивал, али да ли га и волите?

Да, зато што ме он увек подсети на моју сопствену независнот и даје ми вољу да такав останем.

А како Вам изгледају Србија и Дрвенград из птичје перспективе?

Фантастично! Када ми је Кустурица својевремено са заносом причао како на некој планини гради село од чистог дрвета и како има идеју да у незагађеној природи створи и „еколошки чист”, некомерцијалан фестивал на којем неће бити емитована ни једна једина реклама, то ми је, признајем, деловало нестварно, али знајући га добро, не и немогуће. Морам, међутим, да признам да овакву лепоту нисам очекивао. Веома сам захвалан што ме је позвао и приредио ретроспективу мојих филмова за младе студенте који су се рађали када сам ја почињао да их снимам...

Дубравка Лакић


http://www.politika.rs/rubrike/intervjui-kultura/Gluv-na-serenade-Holivuda.sr.html
Sačuvana
Stranice: [1]
  Štampaj  
 
Prebaci se na:  


Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1 RC3 | SMF © 2001-2006, Lewis Media | Imprint Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.348 sekundi sa 36 upita. (Pretty URLs adds 0.009s, 2q)