Oreska - Užice

UŽICE => Naše Užice => Temu započeo: Pedja 09.10.2006. 15:24:45



Naslov: Pejzaži Milutina Koraća
Poruka od: Pedja 09.10.2006. 15:24:45
DOPISNICA - UŽICE

Pejzaži Milutina Koraća

Plemenit i neoskrnavljen. Takav je Zlatibor na slikama Milutina Koraća. Posebno melanholičan u jesen. Nalik onoj Borhesovoj "Nostalgiji za večnošću". Kako se istorija ubrzava, a stvarnost postaje sve ofucanija, pejzaži zapadne Srbije i ostatka sveta ovog slikara sve više ističu svoju spiritualnost koja se u vremenu galame novog Vavilona poistovećuje sa utočištem.

(http://www.danas.co.yu/20061007/img/periskop1_2.jpg)

Prošlo je pet godina od Koraćeve smrti. Slike su rasute na zidovima njegovih prijatelja, na zidovima kulturnih i ostalih institucija, ali su i memorisane za one zlehude trenutke sumnje u krajnji ishod, kad ste daleko od podneblja na kojima je Korać imao dijaloge sa Prirodom, a kad vam je nova okolina klaustrofobična. Čak i kad se, kao Hobiti, vratite u ospokojene predele "Okruga", učini vam se da je platnu i slikaru Priroda onda podarila neku mirotočivost koju vaš pogled sad ne može da razazna, iako je na prvi pogled sve na svom mestu. I Sirogojno, i Zaovine, Vodice, Ljubiš, Užice, zima, trešnja, cveće, crkva, guslar, borovi, i kako se sve to sasvim obično zovu Koraćeve slike - dokazi da je Priroda najveći mit, a da slikanje može biti i inat zarad nade u opstanak. I neke simboličke radioaktivnosti, i meditativne snage ima u toj "Kolibi na Zlatiboru", "Crkvi u Ljubišu", "Predelu iz Kremana", "Mokroj Gori", ili "Motivu iz Boke Kotorske", i još mnogo dalje.... Raskošna je svetlost Zlatibora - "krstate gore" - sa svojom "ružom "vetrova".

Podneblje su i boje i zvuk. Na ovim slikama to je duhovna vernost zavičaju koji se još nije setio da napravi retrospektivu ovom čoveku koji ga je zadužio. Milton je jednom rekao: "Ne optužuj Prirodu! Ona je svoje učinila, a sad ti učini svoje!" Pejzažisti to, valjda, najbolje razumeju. U onome što neko zove likovnom morfologijom. Ako univerzalno ne možeš naći u svom zavičaju, nećeš ga naći ni u belom svetu. Korać je obišao i taj svet, ali i to je bilo hodočašće koje se završava u "krstatim gorama". Nećemo pogrešti ni ako kažemo da je on pesnik Zlatibora jer su slikarstvo i muzika kod njega dve verzije istog sentimenta koji s vremenom na platnima samo dobija pregršt značenja.

Korać je rođen u Požegi 1932, Likovnu akademiju završio je 1964. u Beogradu. Živeo je u Užicu, nagrađivan je u zemlji i svetu. Od francuske likovne akademije dobio je priznanje koje se daje samo onima koji su zadužili svetsku kulturnu baštinu. Izlagao je od Bajine Bašte do Minhena, od Lučana do Montreala, od Čačka do Rijeke, od Kosjerića do Labina... Od 1974, bio je član Udruženja likovnih umetnika Srbije. Godinama je radio i kao pedagog, predavao je likovnu umetnost na Učiteljskom fakultetu u Užicu. Mada je po interesovanjima bio, ono što se kaže, renesansni čovek, pejzaž je ono što se najviše memoriše i što ide do arhetipa. Na momente te slike čak deluju nekako ezoterično, kao kapije za neke paralelne svetove koji, istina, liče na naše, ali su spaseni opskurnosti naše svakodnevice. Kao i još neki ovdašnji slikari upućeni na prirodu, i Korać je na vreme razotkrio onu "turističku" zabludu da je Zlatibor zelen. U stvari, Zlatibor je žut, nekad čak i crn. Ali, uvek harmoničan. Kao i Koraćevi otmeni radovi sa urabnim motivima.

Borba za oslikanu površinu platna, ujedno je borba za svetlost, a boja je zvuk koji putem talasa osećamo, govorio je naš slikar za koga je pejzaž uvek bio spiritualno polazište jedne ideje. Posebnu pažnju voleo je da poklanja rešavanju prostora iznad horizonta, da plavu, hladnu, površinu neba, obogaćuje raznobojnim linijama koje imaju znak energije. Oblici "dospevaju u nebeska prostranstva", kao na Van Gogovoj slici "Čempres i zvezde", kako je neko primetio. Senzibilan i moderan, Korać je uvek upozoravao da smo svi, i slikari i ostale "zanatlije", pored toga što živimo na zemlji, i stanovnici kosmičkih prostora, a što danas cinično ignorišu moderni korifeji. Neko pametniji od nas reče da Korać "ne prepisuje" prirodu - on polazi od pejzaža da bi došao do istine. A, istina je svetlost, poruka apostolska koja treba da nas opomene i izbavi iz kaljuge.

Takav je i onaj Milutinov pogled na Užice sa brane na Đetinji. Plemenit, otmen i mističan.

Zoran Panović