http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=17584Муке возача и пешака у граду на Ђетињи
Ужичка главобоља због паркинга
Ако је судити по саобраћајној култури, ко зна када ћемо у Европу
УЖИЦЕ – У Ужицу је, изгледа, постало извесније добити новац на лутрији или у кладионици него наћи слободно паркинг-место усред дана у ужем градском центру. Одавно су ужичке улице постале тесне и уске за, из године у годину, све већи број аутомобила. Град у стешњеној котлини, прављен кад је моторизација била тек у повоју, сасвим је скучен и неприлагођен за око 17.000 разних возила, колико их овде има.
И ето неписаног правила – паркира ко где стигне. Заустави човек ауто на главној улици, који метар иза раскрснице, укључи сва четири мигавца и оде до продавнице. Баш га брига што је ту знак забране, што други трубе јер је затворио пролаз том траком, док је друга заузета возилима из супротног правца. Зачас ће он, могу мало и да сачекају. И онда на раскрсници хаос.
Саобраћајном културном ни већина пешака овде не може да се подичи. Ем, прелазе улицу на црвено, не хајући за семафоре (казне постоје, изгледа, само за возаче), ем, излећу на пешачки прелаз (чије линије се каткад једва примећују) кад им се прохте, просто се чудећи што им возачи у моменту не стају, што кочнице не шкрипе. А колико је „кршева” међу возилима, е, то је посебна прича и слика стандарда. Па и мотив више да се надлежни позабаве „гледањем кроз прсте” на техничким прегледима. Заиста, саобраћај у Ужицу и те како каска за Европом.
У свему, дакле, паркиралишта су важан проблем и овде. По неким проценама, фали око 1.500 паркинг-места. Има Ужице и једну јавну гаражу и којекаква (импровизованих) паркиралишта, али је све то недовољно. По неким најавама из Паркинг-службе комуналног предузећа „Биоктош”, размишља се о увођењу ограниченог паркирања у градском центру, налик решењу из престонице. Будеш сат-два – и склањај. Можда не би било лоше. Али шта са онима који се дуже задржавају, рецимо из другог дела града у центар долазе на радно место, а ауто им је понекад потребан током радног времена – једино да добар део месечне плате спреме за паркирање, да им у послу буде скупља дара него мера.
Чује се, последњих дана, и идеја о изградњи спратних гаража. Општинско веће покренуло је ту иницијативу, па предложило локације: код „Слободиног” стадиона и наспрам Народног музеја. То, наравно, прилично кошта, па се размишља о концесионарима који би те гараже на спрат направили и извесно време од њих приходе убирали.
У овако тесном граду возачи, хтели – не хтели, увелико прибегавају и остављању возила по тротоарима. Углавном поред својих кућа (мало је гаража), не могу кола у џеповима држати. Неки, ако су у центру, данима возило не померају, чувају место. А где су улице уске, ево проблема: куда пешаци да пролазе. Провлаче се између паркираних возила, у исто време чувајући се од оних што коловозима јуре. Понегде, на периферији, уопште тротоара крај пута и нема. Ево, ових дана, уочи почетка коришћења новог здања Медицинске школе, у насељу Царина надлежни размишљају како да саобраћај овдашњом улицом учине безбеднијим, да ђаци сигурније овуда пролазе. А улица пре пола века пројектована, тесна до зла бога, док се наспрам ње пружиле простране ливаде на којима је врло лако направити добар пут до школе. Но, о прављењу новог надлежни, изгледа, не размишљају него кренули да „цеде суву дреновину”: да стару улицу по своме уреде. Свим власницима возила која су паркирана на узан тротоар – а реч је искључиво о аутомобилима власника који ту живе и деценијама их овде остављају, шта ће, немају где – наложили да одмах уклоне возило и да се јаве саобраћајној полицији. Људи су изненађени, решења немају, а никакво им није ни понуђено. Одлука је донета, ко те пита што с реалношћу нема везе и што у другим деловима града сви на тротоару паркирају и нико их не тера. Где кола да оставе, питају се житељи Царине, а пошто од одговора нема ни трага, спремају се да им „паук” гурне руке у кућни буџет.
Наравно, и овдашњи једини „паук” је саставни део ове опште саобраћајне слике, ноћна мора за немарне. На невољу, тих немарних као да је много више у скромним и јефтиним аутима, јер се ретко виђа да су каква луксузна или неки џип, не дај боже, понета овим камионом. Док народ то, по обичају, тумачи да се увек ломи тамо где је најтање, један полицијски челник је то у локалним новинама овако објаснио: „Ужичани не знају да то возило није у стању да понесе џип или пак неко возило са широким пнеуматицима. Зато су та возила заштићена, а не због тога што су велика и скупа.”
Дакле, ужички народе, скупљај паре да купиш нешто велико и луксузно, да ти ни једини „паук” ништа не може.
Б. Пејовић
[објављено: 20.01.2007.]