http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=12970Рујно, а не Рујан
УЖИЦЕ. – На понос служи Српској православној цркви и Ужичанима што последњих година успешно обнављају средњовековни манастир Рујно, постојбину нашег штампарства. Ниче у селу Врутци ново и лепо манастирско здање надомак тог некадашњег (давно зарушеног, па речним језером прекривеног) у коме је Лета господњег 1537. светлост дана угледало „Рујанско четворојеванђеље”. То је прва књига одштампана на тлу данашње Србије, рукама рујанског монаха Теодосија и његове сабраће. Дело које неугасивим сјајем светли из таме средњег века.
Дакле, о богоугодном обновитељском подухвату сви имају само речи хвале. Но, постоји и једна ситница (а да ли је ситна?) што обичном човеку недоумицу ствара. Како је име манастиру који се обнавља? Питање, наизглед банално, има смисла. Неко каже и пише Рујно, други су склонији називу Рујан. Оба имена су у употреби, и у говору и у писаној форми, па се недоумица уселила међу Ужичане, у крају где до чистоте говора итекако држе.
Назив Рујно одавно је знан овде. Учише нас да се тако звао манастир, па потом и овдашња кнежина са 62 села. У новије време наденуше то име Ужичани једном свом штампарском предузећу. Говорна логика је налагала: манастир Рујно, четворојеванђеље рујанско. Нико, бар у обичном говору, дилему око тога није постављао.
Али, започе пре неку годину обнова манастира и одједном на светлост дана исплива назив Рујан. Уђе он брзо и у званичне облике. Освану на једном путоказу који води ка манастиру, те на корицама једне пригодне публикације. Лако се прими и код неких који јавност извештавају.
А шта кажу они који живот речи научно изучавају? За њих, судећи по ставу др Ратомира Цвијетића – овдашњег ауторитета у овој области, доцента на ужичком Учитељском факултету, човека рођеног баш у селу Врутци где се манастир обнавља – дилеме не би требало да буде. Рујно је једини исправан назив, као име целог тог краја и манастира, укорењен у српску усмену и писану традицију, па и говор на овом подручју.
– Највероватније је да је овај манастир, као и многи наши други, добио име према крају у коме је настао. Крај Рујно помиње се у турским тефтерима из 15. и 16. века. То је поименичен придев средњег рода (рујно место, село, брдо или штогод слично). У свакодневном говору именица се схвати као сувишна и изгуби се, а придев преузме њену улогу, поименичи се – наводи Цвијетић.
По њему, облик Рујан би био поименичен придев мушког рода, што је некакво подсвесно накнадно повезивање са именицом манастир. Али, кад се мисли на крај или манастир уобичајено је да се каже и пише само Рујно, исто као Дубоко, Високо, Косово... Име Рујно користили су и Вук Караџић, Ђура Даничић, Љубомир Стојановић, те многи други. Зато, доследан је др Цвијетић, треба се радовати поновној градњи манастира Рујно.
И јавно то он изрече већ поодавно, али табла са натписом „Рујан” и сада наводи путнике намернике ка храму који се крај језера Врутци обнавља.
Б. Пејовић
[објављено: 25.11.2006.]
