Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?
Oreska - Užice
Prijavite se sa korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
 
ARHIVA
   Početna   Pomoć Pravila Pretraga Gallery Prijavljivanje Registracija  
IZBORI: NAJFORUMAŠ I NAJFORUMAŠICA GODINE
AKCIJA: SVI UŽIČANI NA JEDNOM MESTU!
Za užičke nekomercijalne organizacije i ustanove besplatno...
Stranice: [1]
  Štampaj  
This topic has not yet been rated!
You have not rated this topic. Select a rating:
Autor Tema: Исусова молитва  (Pročitano 5185 puta)
Pedja
provereni korisnici
stara kajla
*****
Pol: Muškarac
Ime i prezime:
Peđa Supurović
Mesto: Užice
Lokacija: Crna dama
Država: Srbija
FaceBook: ima
Blog: ima
Horoskop: Strelac
Poruke: 12963



WWW
« poslato: 08.11.2007. 08:20:44 »

ИСУСОВА МОЛИТВА

Господе Исусе Христе, Сине Божији,
помилуј ме грешног (грешну).
Sačuvana

GradjaniN
(pas koji ne ide u raj)
provereni korisnici
iskusan korisnik
****
Pol: Muškarac
Mesto: Užice
Država: Srbija
Horoskop: Strelac
Poruke: 336




« Odgovor #1 poslato: 08.11.2007. 14:21:57 »

Iz kog dela biblije je ova molitva?

Nisam pitao sluchajno. Pretrazhio sam celu e-bibliju i nigde nisam nashao da negde pishe da postoji nekakva Isusova Molitva i da je njen sadrzhaj kao gore dati. Istina je da ima nekoliko delova gde se navodi da su se ljudi obracali Isusu slichnim rechima uz izraz "Sine Davidov" i bez izraza "greshan",te nije bash ochigledno da se misli na prashtanje greha. Zanimljivo je da je ovde taj izraz zamenjen sa "Sine Bozhiji" shto je za ochekivati jer je David jedan od jevrejskih spasitelja i rodonachelnika.

Elem, da skratim ono gore je nishta drugo do prepravljeni izraz kojim su se obracali Isusu, koji crkva "prodaje" kao nekakvu molitvu. Ne sporim da dati izraz mozhe da se koristi u datu svrhu ali onda je to jedna od mogucih molitva Isusu a ne Isusova molitva, jer on nigde u Bibliji nije rekao da je to njegova molitva.
« Poslednja izmena: 08.11.2007. 14:51:13 GradjaniN » Sačuvana
bore
provereni korisnici
odomaceni korisnik
***
Pol: Muškarac
Ime i prezime:
b markovic
Mesto: pozega
Lokacija: centar
Država: srbija
Poruke: 53


« Odgovor #2 poslato: 15.11.2007. 19:29:46 »

М О Л И Т В А   И С У С О В А

БРОЈАНИЦЕ

Молитва помоћу бројаница један је од најстаријих начина молитве, који су нарочито неговали православни монаси. Саме бројанице имају символички карактер. Обично су црне боје и тиме нас упућују да водимо трезвен и озбиљан живот у непрестаном покајању. Бројанице су исплетене од чисте овчије вуне, што нас подсећа да смо ми словесне овце Доброг Пастира Господа Христа који је сам као Јагањац Господњи пострадао за нас и избавио нас од вечне смрти. Мале бројанице обично имају 33 чворића. Постоје и веће бројанице од по 50, 100 или 300 чворића. По једном старом предању, био је један монах који је желео да начини вунену бројаницу да би одбројавао своје молитве, али ђаво му је стално развезивао чвориће које би исплео. једном му се јавио анђео и научио га да плете чворић који се састоји од седам уплетених крстова. То је један од најкомпликованијих чворова на свету. Овакву бројаницу ђаво није могао да расплете.

КАКО СЕ МОЛИМО ПОМОЋУ БРОЈАНИЦА

Поред молитва које се налазе у молитвенику и редовно се читају у одређено доба дана, Црква Христова благосиља својим верницима да све своје молитве могу надопунити или заменити кратким молитвама које се више пута учестало и сабрано понављају. Оне нам омогућавају и помажу да се лакше саберемо умом на саме речи молитве како нам ум не би лутао.

Како, дакле, да започнемо молитву? Сабравши мисли, узмемо левом руком куглицу бројанице (или крстић), држећи је лагано између палца и кажипрста. Осенимо се знаком часног крста десном руком и тихо почнемо одбројавајући сваку поједину молитву једним чворићем.

Најчешћа молитва којом се молимо ''на бројанице'' је тзв. ИСУСОВА МОЛИТВА која гласи:

ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖЈИ, ПОМИЛУЈ МЕ ГРЕШНОГА!

или у краћем облику:

ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ МЕ!

ИСУСОВА МОЛИТВА је најважнија молитва сваког православног хришћанина. Она по црквеним правилима може да замени све друге. Будући освећена самим именом Христа Бога, она у наше срце низводи божанску благодат и уноси неисказани душевни мир када се учестало понавља. Многи православни хришћани толико су се навикли на ову молитву да непрестано имају у свом срцу и на уснама име Исуса Христа, па чак и за време сна, јер када се човек навикне на њу честим изговарањем она постаје механизам који се одвија као нпр. процес дисања. Највећа сила ове молитве лежи у самоме имену ИСУСА ХРИСТА, које изгони из нашег срца сваку сметњу и немир и уноси божански мир.

Поред ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ уобичајено је да се хришћани моле и Пресветој Богородици и светитељима и то на следећи начин:

ПРЕСВЕТА БОГОРОДИЦЕ, СПАСИ МЕ ГРЕШНОГА!

СВЕТИ (име светитеља) МОЛИ БОГА ЗА МЕНЕ ГРЕШНОГА!

Помоћу бројанице можемо да се молимо за своје ближње, свој народ и то тако што на првом чворићу бројанице изговоримо следеће речи:

ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ СЛУГУ (слуге, слушкињу, народ) СВОГА _________ (име или више имена са списка), а на осталим чворићима не понављамо име онога за кога се молимо ако их има више, веће говоримо:

ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, ПОМИЛУЈ ПОМЕНУТЕ СЛУГЕ СВОЈЕ!

Такође, можемо да се молимо и за упокојене сроднике:

ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, УПОКОЈ ДУШЕ УСНУЛИХ СЛУГУ СВОЈИХ ...(имена), а даље ГОСПОДЕ ИСУСЕ ХРИСТЕ, УПОКОЈ ДУШЕ ПОМЕНУТИХ СЛУГУ СВОЈИХ!

Када смо сами добро је да изаберемо неко тихо место и да речи молитве говоримо шапатом. Православни хришћани најчешће се моле стојећи пред иконама и упаљеним кандилом, али могу да се моле и седећи или лежећи када смо телесно исцрпљени или болесни. Корисно је да се после сваке изговорене молитве прекстимо. На тај начин се наша пажња лакше веже за речи молитве. Међутим, молитва ?на бројанице? може да се практикује на сваком месту и у свакој ситуацији: у аутобусу, возу, чекаоници, приликом шетње или чак разговора у коме не учествујемо. Многи хришћани пред спавање осене крстом своју постељу и легну у кревет заједно са бројаницом тихо се молећи док не заспе. Ујутро, када се пробуде, одмах се лате бројанице и тако започну дан молитвом.

Веома је корисно одвојити увече пред спавање и ујутро по буђењу одређено време које ћемо посветити молитви на бројанице. Апостол Павле нас учи да се молимо непрестано. Свакако, када смо у друштву не можемо се молити на исти начин као када смо сами. У том случају не треба привлачити пажњу накаквим чудноватим понашањем, већ напросто ћутећи у себи изговарати молитву пратећи је неприметно окретањем, бројанице. Молитва се у себи може сасвим лако вршити покретањем језика при затвореним устима и мисленим праћењем речи молитве. Укратко речено, можемо се молити увек и свугде, а да то нико други не зна осим Бога коме се молимо и нас самих. Свако намерно привлачење пажње других људи око нас страно је духу истинске молитве коју морамо да вршимо у покајању и смирењу, скромно и тихо у тајној одаји срца свога.

Приликом молитве на бројанице Свети Оци апсолутно забрањују било какво маштање и замишљање слика. Наша пажња мора искључиво бити сабрана на речи молитве. То се постиже упорним трудом и вежбањем пажње, али и полаганим произношењем молитве без журбе да што пре постигнемо одређени број. Бог чује и услишава само ону молитву која се сабрано врши. Ипак, пажњу је тешко одмах постићи и зато се саветује да се молитва и у тренуцима расејаности изговара, јер учесталим понављањем наш ум се постепено навикава на молитву и тако стиче пажњу у молитви. Заправо, најбољи начин да се научимо молитви јесте да одлучимо да је понављамо без обзира да ли успевали да се саберемо или не. Као што кап по кап воде може да издуби и најтврђи камен тако и учесталост молитве без обзира колико нам она још била расејана, може да доведе до чисте и сабране молитве. Бројаница се може у тренуцима када је не користимо држати у џепу, или ако је мала око руке. Ипак, није лепо привлачити пажњу својим бројаницама, а поготово играти се њима прстима у доколици. Оне служе искључиво за молитву, а не за игру или за украс. Према бројаницама смо дужни да имамо долично поштовање. Монаси и монахиње који плету бројанице и сами се моле за време свог рада и зато су бројанице плод молитве и њом су освећене.

Зато, браћо и сестре, прионимо на молитву Господу Исусу Христу и његовим светима за себе и за своје ближње, како бисмо за време овога краткога земаљскога живота задобили божанску благодат СВЕТОГА ДУХА, и удостојили се вечне награде на небесима. Господ је увек са нама, на сваком месту, јер Он нас учи да је Царство небеско у нама, у нашим срцима. Дакле, потребно је само да ми увек будемо са Њим кроз МОЛИТВУ и друге свете врлине. Немогуће је стећи ниједну хришћанску врлину без благодати Божје, а њу добијамо првенствено молитвом. Зато је МОЛИТВА - ЦАРИЦА ВРЛИНА које нас узводи ка самоме Богу и сједињује са њим.

(Светосавско звонце 3/95)


Молитва Исусова

Начелници људског рода, првоздани људи живели су у близини Божијој, слушали су глас Његов и разговарали са Њим. Свети Јован Златоусти пише да је човек ,,живео у рају наслађујући се разговором са Богом и радовао се што је могао да се обраћа Господу слободом детета према оцу… Анђели су дрхтали пред Богом, Херувими и Серафими се нису усуђивали да гледају у Њега, а човек је с Богом разговарао као пријатељ с пријатељем.”

Овај разговор, ово општење јесте молитва. Трајала је све дотле док је човек волео Бога и док је био послушан Његовој светој вољи. Непослушањем вољи Божијој човек се удаљио од очинске љубави Његове, те тако лишио себе општења са Творцем својим. Покушај и напор човека да превазиђе беду отућености и одступништва од Бога и да приведе ум, срце и свеколико биће у исправну, природну, здраву везу са Богом, у везу која јесте блаженство, зове се духовни живот . Пут духовног живота на који указују свети оци, пут који води остварењу циља човековог бића неизоставно обухвата молитву.

Када човек, подвижник вере превазиђе свој егоизам, изађе из граница свог индивидуума и кроз веру уђе у нову, онострану реалност, тада је сваки његов покрет повезан са молитвом ; он гледа молитвом, осећа молитвом и живи молитвом.

Немогућ је било који вид духовног живота или покушаја приближавања Богу без молитве. Молитвом човек васпоставља прекинути разговор са Богом; њом постаје пријатељ Божији ; кроз њу се сједињује са Богом . Свети Јован Златоусти вели: ,,Ако неко лиши себе молитве, чини исто што чини онај који вади рибу из воде. Што је вода за рибу то је и молитва за наш живот. ” Зато апостол Павле подстиче: ,,молите се непрестано.”

Молитва је, међутим, веома тешка делатност. Потребно је да човек активира сву своју личност у молитви; да разапне своје страсти и грешне помисли које носи у души.

,,Молитва је умртвљење представа воље тела ” вели свети Исак Сирин, ,,али она је и извор спасења.”

Свети оци по преимућству молитвом називају тзв. молитву Исусову, умно-срдачну молитву. Ова молитва је централно занимање благочестивих хришћана, поготово монаха у свим манастирима; посебно је омиљена на Светој Гори Атонској. О тој молитви ћемо покушати да кажемо неколико речи.

У наше време молитва именом Исуса постаје све распрострањенија на свим континентима. Много тога написаног о њој заслужује пажњу; али истовремено, било је изречено и много неприличних идеја. Целокупна теорија ове молитве могла би се изложити на неколико страница, али је њена практична примена у хришћанској аскетици везана за толике тешкоће, да су од давних времена оци и учитељи Цркве на све начине убеђивали боготражитење да Исусовој молитви треба приступити бојажљиво, тражећи најпре руководиоца који је већ прошао овај подвиг.

Шта је Исусова молитва? Њена спољашња форма лако се учи. Она се састоји од свега неколико речи: ,,Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме. ” Ова реченица по жељи и личној потреби може да се скрати или да се прошири. Можемо да се молимо говорећи: ,, Господе Исусе Христе, помилуј ме . ” Исто тако уз додавање речи грешног, можемо да изговарамо: ,,Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног (грешну). ” Свако је, међутим, слободан да кроз своје лично искуство открије посебан склоп речи који одговара његовим личним потребама.

По предању филокалијских Отаца постоје три категорије молитве, које нису независне једна од друге, него су само различити ступњеви једне исте реалности.
Први ступањ јесте молитва уснама, молитва вербална. Много година верници изговарају молитву: ,,Господе Исусе Христе.. . ” гласно, не тражећи вештачке начине сједињавања ума и срца. У манастирима, на пример, непрестано и на сваком месту молитва се изговара, без обзира на то које се послушање обавља. И док је монах у кухињи или у башти, или били чим да се бави, он непрекидно призива Име Христово. Ако неколико монаха заједно обавњају неко послушање, они се тада труде да избегавају многословље и празнословље заједно се молећи. Наиме један изговара: ,,Господе Исусе Христе Сине Божији, ” а други додаје : ,,помилуј нас, ” а остали умом прате изговорене речи. Исто чине и благочестиви хришћани у својим породицама. Тако се и све оно чиме се молитвени људи баве напаја молитвом и све постаје једна литургија, један славопој Богу, једно непрестано богослужење. Ту се вера и живот поклапају, теорија и пракса постају једно. Свака стопа земље постаје свети олтар са којег се узноси богоугодна жртва Богу. То значи да оно што заокупља пажњу како почетника, тако и онога који је већ узрастао у молитви, јесте покушај да се свакодневни живот усагласи са заповестима Христовим. Вековно искуство овакве аскезе је показало да се, Божијим дејством, ум сједињује са срцем када монах прође значајан период испуњен послушањем и уздржањем и свеукупним подвигом, када се његов ум и само тело старог човека у довољној мери ослободе власти греха.
Други ступањ је умна молитва . На овом ступњу молитве, речи се не изговарају гласно него умом; не покрећемо усне и језик. Умом изговарајући речи, покушавамо да схватимо њихов смисао и да лагано свој ум затворимо у речи молитве. Паралелно с тим, упорно се одбацују помисли које нас везују за свет, као и маштања, не само она грешна, него и она која су наизглед добра.

Када се налазимо на било којем од прва два ступња, још увек смо у спољашњој молитви . Ту се ми још обраћамо Богу тражећи нешто од Њега. Но, та спољашња молитва је неопходна да би се дошло до унутрашње, до умнно-срдачне молитве, где се Бог обраћа нама.

Молитва не значи да чинимо само одрећене благочестиве радње и да изговарамо благочестиве речи. То није нека тренутна радња, већ једно трајно стање . Молити се значи непрестано стајати пред лицем Божијим и изграћивати са Њим личну везу. Молитва је сазнање у сваком дамару свог бића да постојим да сам истински жив само у Богу и да је Он у мени. Овоме се на првом и другом ступњу тежи; на трећем ступњу , овакво стање и осећање се задобија.
Трећи ступањ јесте умно-срдачна молитва, и одликује се повезивањем ума и срца. Да би се ово остварило, поред спонтаног изговарања молитве при разним делатностима, неопходно је и планирано, систематско практиковање. То значи у одрећено време одређен број молитава се изговара под одређеним условима. Иако ниједан положај тела нема вредност сам по себи, подвижник молитве најч ешће у некој замраченој просторији, седећи на ниској столици, покушава да умири све покрете душе и тела и приклања главу према грудима; у себи изговара молитву, лагано удишући ваздух са речима: ,,Господе Исусе Христе Сине Божији, ” а затим при издисању завршава молитву ,,помилуј ме грешног. ” При удисању, пажња ума у почетку прати кретање ваздуха и зауставља се на горњем делу срца. После извесног времена проведеног у таквој молитви мисли бивају сабраније, а ум се смешта у близини срца или чак може и да уђе у срце.

Искуство показује да овај начин молитве пружа уму могућност да види не само физичко срце, него и оно што се у њему (на духовном плану) дешава ; каква осећања се у њему рађају; какве мисаоне представе долазе споља. Таква пракса може довести до тога да монах боље осећа своје срце и да у њему пребива уз пуну пажњу ума, немајући више потребу да прибегава психосоматској техници .

Молитва која је почела као молитва уснама, где се речи изговарају гласно, споља, постепено се развија у унутрашњу молитву и постаје наш саставни део; почиње да се изговара сама. Врхунац ове молитве је када се одозго дарује подвижнику пламен који наслаћује срце осећњем љубави Божије и који узноси до духовних вићења. Понекад бива праћена и виђењем светлости. Тај пламен, међутим, не може се привући никаквом вештином, него се увек добија благодаћу Божијом, као дар Божији.
На прва два ступња молитве наглашено је оно што чини човек. На трећем, пак, ступњу иницијативу преузима небески Пријатељ човеков; Његово дејство је темељ заједнице. Зато свети Григорије Синајски и каже да је молитва Бог. Не нешто што ја започињем, него заправо нешто у чему ја учествујем. Не што чиним ја, него Бог у мени. По речима апостола Павла: ,,не живим више ја, него Христос у мени. ” На овом ступњу, човек је дужан да ћути и да пусти молитву да се одвија сама , тј. да остави Богу да говори. Другим речима, истинска, права, аутентична молитва се збива када престанемо да говоримо и када почнемо да слушамо, с пажњом у срцу, безгласни глас Божији . Ту молитва није нешто што ми поседујемо, него се читаво наше биће претвара у молитву. Сав живот постаје славословље; свако дело, свака енергија, чак и један осмех , треба да буде химна Богу, молитва. То је оно што је потребно свету: не људи који изговарају молитву ређе или чешће, него људи који јесу молитва .

У молитви Исусовој постоји један кружни ток - непрестано смењивање усхођења и силажења. У првој половини молитве узносимо се Богу говорећи: ,,Господе Исусе Христе, Сине Божији,… ” а затим враћамо се себи скрушено: ,, помилуј ме грешног. ” Ова два момента повезана су речју помилуј . Реч помилуј премошћује понор између праведности Божије и пале природе човекове. Онај ко говори Богу помилуј ме, оплакује своју недостојност, али истовремено показује један вапај наде. Говори не само о греху, него и о његовом превазилажењу. Потврђује да нас Бог, у свој својој слави прима иако смо грешни; довољно је само да ми прихватимо да нас Он узме у своје наручје.

Молитва Исусова није резервисана само за неке затворене, посебно посвећене кругове , на пример монашке. Напротив, она припада свима који чезну за Христом и свакоме омогућава да ступи у везу са Њим, без обзира на звање и достојанство, без обзира на образовање и узраст. Она се као темељ духовног живота препоручује свима и на сваком месту.

Неће бити на одмет да нагласимо да у молитви Исусовој нема ничег магијског и аутоматског. Ако се не трудимо да испунимо заповести Христове, узалудно ће бити и призивање Његовог имена. Он сам је рекао: ,,Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца мојега који је на небесима ” ( Мат. 7,21). Онима, пак, који молитву раздвајају од добродетељи, најавио је страшну пресуду: ,, Никад вас нисам знао; идите од мене сви који чините безакоње” (Мат. 7,23). Молитва није ствар интелектуалних спекулација. Често мислимо да су разговори о духовним темама довољни за духовни живот. Оно што је Бог Светим оцима и подвижницима Цркве даривао после неколико деценија проведених у подвигу, данас би многи хтели преко ноћи, магијски, само техником изговарања речи молитве да постигну. Право стање стрвари је, међутим, другачије. Као што је Мојсеј стрпљиво подносио тешкоће подвига да би видео Онога који је невидљив, тако и ми морамо одлучно и истрајно да водимо духовни живот - живот и молитве и добродетељи - да бисмо се коначно сјединили са Тројичним Богом.

Постоје такође, бркања молитве Исусове са јогом, будистичком праксом, трансцендеталном медитацијом и томе слично. Главна разлика између хришћанства и свих других праваца састоји се у томе што је у основи нашег духовног живота Личност Бога која се открива личности верника, док поменути други путеви следбенике одводе у област апстрактног, трансценденталног Апсолута, у имперсоналну аскетику, где нема ни Бога нити човека као личности.

Циљ молитве Исусове је задобијање Духа Светога. Другим речима, циљ молитве је истоветан са циљем читавог нашег духовног живота , и постојања уопште, а то је обожење , уподобљење наше личности Богу. Исусова молитва је наша делатност којом сарађујемо са Божанском благодаћу на овом Свештеном путу нашег сједињења са Христом. Почињемо од просте, спољашње молитве која одговара нашем духовном узрасту, и полако напредујемо; наш живот још овде , у историји, постаје један са Његовим животом и нетварна светлост преображења прожима сваки делић нашег бића, претварајући га у присуство Божије, при чему Бог остаје Богом, а човек увек остаје човеком.

Заиста, свети оци упозоравају хришћане, да делању умне Исусове молитве, онако како је то описано у "Добротољубљу" (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Dobrotoljublje/index.htm) , без духовног руководитеља, не треба приступати. Свако ко се суочио са тиме, дошао је у незавидан положај. Видимо, да је за нас молитва неопходна, а духовних руководитеља нестаде.
Sačuvana
Stranice: [1]
  Štampaj  
 
Prebaci se na:  


Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1 RC3 | SMF © 2001-2006, Lewis Media | Imprint Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 1.887 sekundi sa 34 upita.