Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?
Oreska - Užice
Prijavite se sa korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
 
ARHIVA
   Početna   Pomoć Pravila Pretraga Kalendar Gallery Contact Prijavljivanje Registracija  
IZBORI: NAJFORUMAŠ I NAJFORUMAŠICA GODINE
AKCIJA: SVI UŽIČANI NA JEDNOM MESTU!
Za užičke nekomercijalne organizacije i ustanove besplatno...
Stranice: [1]
  Štampaj  
Autor Tema: Ekonomist: Kosmički blic krig  (Pročitano 1177 puta)
Pedja
provereni korisnici
stara kajla
*****
Pol: Muškarac
Ime i prezime:
Peđa Supurović
Mesto: Užice
Lokacija: Crna dama
Država: Srbija
FaceBook: ima
Blog: ima
Horoskop: Strelac
Poruke: 12963



WWW
« poslato: 02.03.2005. 17:26:19 »

Ekonomist, http://www.ekonomist.co.yu/magazin/em249/nit/nit1.htm

nauka i tehnologija :: Astronomija

Kosmički blitz. Krieg?

Astronomi su 18. februara registrovali promene u gornjem sloju Zemljine atmosfere kao posledicu ogromne eksplozije daleko u Mlečnom putu
Nebesko telo SGR 1806-20 emitovalo je tokom eksplozije više energije u jednoj desetinki sekunde nego Sunce za 100.000 godina!



Eksplozija neutronske zvezde iz sazvežđa Strelca, udaljene 50.000 svetlosnih godina (svetlosna godina predstavlja razdaljinu koju svetlost pređe za godinu dana, odnosno oko 10.000 milijardi kilometara), primećena je još 27. decembra, ali je njen efekat na Zemljinu atmosferu zbog velike udaljenosti bio potpuno neočekivan. Prema astronomima, radi se o najjačoj kosmičkoj eksploziji zabeleženoj do sada.
STRELAC: Eksplozija neutronske zvezde iz sazvežđa Strelca najjača je kosmička eksplozija zabeležena do sada

Naime, nebesko telo pod oznakom SGR 1806-20, sa prečnikom od "svega" 20-ak kilometara, emitovalo je tokom eksplozije više energije u jednoj desetinki sekunde nego Sunce za 100.000 godina. Astronomi kažu da je ovakav događaj u našoj galaksiji Mlečnom putu veoma redak i odigrava se jednom u 100 ili 1.000 godina.

Brisači kreditnih kartica

SGR 1806-20 pripada posebnoj klasi neutronskih zvezda poznatih pod nazivom "magnetari". Magnetari, kao i pulsari, predstavljaju lopte gusto napakovanih neutrona - ostatke od eksplozije ostarelih zvezda, "supernova". Magnetari su posebni zbog svojih magnetskih polja, koja su više hiljada puta jača od polja pulsara i više milijardi puta jača od bilo kojeg magneta na Zemlji.

Slobodno se može reći da se radi o telima sa najjačim magnetskim poljima u univerzumu. Ukoliko bi neki magnetar prozujao pored Zemlje na udaljenosti od oko 160.000 kilometara, svi zapisi na kreditnim karticama na planeti bili bi obrisani. Srećom, ovakav scenarij je malo verovatan, jer nema mnogo magnetara u našem susedstvu.
Nedavna istraživanja su pokazala da magnetari najverovatnije vode poreklo od veoma masivnih zvezda, što znači da bi do sada otkrivenih dvanaestak magnetara mogli da predstavljaju konačan broj za našu galaksiju. Sa druge strane, do sada je otkriveno 1.500 pulsara. Pulsari predstavljaju "svetionike galaksije": radi se o neutronskim zvezdama koje rotiraju brzinom od nekoliko puta u sekundi i zasipaju galaksiju sa snopovima radio talasa.

Magnetari se ponašaju slično, ali ne emituju radio talase, već rendgenske zrake i u nešto sporijem ritmu - otprilike jednom na 10 sekundi. Magnetari, takođe, povremeno emituju i visokoenergetske fotone ili gama zrake.

Postojanje magnetara prvi su pokušali da objasne amerikanac Robert Dankan i kanađanin Kristofer Tompson, krajem osamdesetih godina prošlog veka. Ovi naučnici su pronašli da postoji verovatnoća za nastajanje neutronskih zvezda sa mnogo jačim magnetskim poljem od srodnih pulsara. Izuzetno jako magnetsko polje izazvalo bi ogromnu napetost površine neutronske zvezde, vodeći, možda, ka potresima i jakim, visokoenergetskim emisijama.

Naučnici su 1992. godine primenili teoriju magnetara kako bi objasnili enormno jake emisije gama zraka detektovane 5. marta 1979. godine. Emisije su kasnije dovedene u vezu sa svežim ostatkom supernove N49 u Velikom Magelanovom oblaku. Godine 2002, Brajan Kern i Kris Martin sa Kalifornijskog instituta za tehnologiju (CalTech) pokazali su da teorija magnetara predstavlja jedino razumno objašnjenje za ponašanje jedva primetnog tela u sazvežđu Kasiopeje.

Planetarni kišobran
BRIŠI: Ukoliko bi neki magnetar prozujao pored Zemlje na udaljenosti od oko 160.000 kilometara, svi zapisi na kreditnim karticama na planeti bili bi obrisani

Naše Sunce je zvezda srednje starosti, udaljena od Zemlje oko osam svetlosnih minuta. Premda Sunce neprestano bombarduje Zemljino zaštitno magnetsko polje i atmosferu zračenjem i plazmom, paleći noćno nebo živopisnim svetlima, poznatim kao "aurore", intenzitet ovog zračenja je ništavan u odnosu na zračenje koje se oslobađa eksplozijama magnetara.

U jonosferi, na visini od 80 kilometara od površine Zemlje, sredina je toliko retka da elektroni izbačeni iz molekula gasa dejstvom jonizujućeg zračenja mogu da provedu neko vreme u slobodnom stanju. Dejstvom Sunčevih oluja, oblik jonosfere se menja, a kolebanja u intenzitetu Sunčevog zračenja uzrokuju njeno širenje i skupljanje.

U sredu, 18. februara, jonosferu su pogodile gama zrake emitovane sa magnetara, izazivajući njeno širenje. Iako efekat nije bio naročito jak, naučnici su bili iznenađeni činjenicom da toliko udaljen magnetar može da deluje na atmosferu na Zemlji. Neki naučnici su odmah komentarisali da bi jedno ili više masovnih izumiranja vrsta u prošlosti planete mogla da budu u vezi sa sličnim eksplozijama.




Međutim, ne postoje čvrsti podaci koji bi podržali ideju, iako neki astronomi smatraju da je Sunce u prošlosti moglo da bude bliže drugim zvezdama. Ono što je izvesno, jeste to da bi slična eksplozija na udaljenosti od 10 svetlosnih godina od Zemlje uništila ozonski sloj koji služi kao zaštita od ultraljubičastog zračenja. Usled toga, nastala bi promena klime koja bi dovela do masovnog odumiranja vrsta. Gama zračenje predstavlja oblik elektromagnetskog zračenja koje nosi najviše energije, ali, i pored toga, ova vrsta zračenja iz kosmičkih izvora se dobro apsorbuje visoko u atmosferi.

Spaljena Zemlja

Protekle tri decenije naučnici su pokušavali da pronađu objašnjenje za kratke i intenzivne bljeskove energije iz udaljenih delova kosmosa poznate kao "bljeskovi gama zraka". Poreklo bljeskova predstavljalo je pravu misteriju, da bi se tek u poslednjih nekoliko godina dovelo u vezu sa supernovama

Prema pomalo kontroverznom, ali još uvek važećem scenariju, ogromne ostarele zvezde "naduvavaju" svoju spoljašnju ljusku u mehur materije i energije. Ostatak zvezdane materije se, međutim, sabija. U jednom momentu, dolazi do eksplozije u kojoj se mlazovi materijala i energije šalju gotovo brzinom svetlosti u dva suprotna smera, duž zvezdane ose rotacije.

Ove eksplozije probadaju izvorni narastajući mehur supernove, stvarajući bljesak visoko-energetskog zračenja gama zraka. Ukoliko su mlazovi i komadi materijala usmereni prema Zemlji, astronomi su u stanju da prate događaj. Ukoliko bi se sličan događaj desio negde u našoj galaksiji u relativnoj blizini Zemlje i ukoliko bi bio usmeren prema Zemlji, naučnici veruju da bi naša planeta u tom slučaju bukvalno bila "spečena".

Interesantno je da su ovi bljeskovi gama zraka otkriveni 1967. godine potpuno slučajno, nakon što su Amerikanci postavili satelite sa ciljem da prate moguća narušavanja Sporazuma o zabrani testiranja nuklearnog oružja. Naučnici su isprva smatrali da se radi o pojavi stvorenoj u našoj galaksiji. Kasniji dokazi su pokazali da su izvori raštrkani po celom univerzumu.

Prva veza sa supernovom otkrivena je u aprilu 1998. godine detektovanjem bleska gama zraka iz pravca poznate supernove. Mnogi naučnici smatraju da ne stvaraju sve supernove ove emisije, mlazove i mehure, pa ni bljeskove gama zraka, već samo manji deo, koji vodi poreklo od zvezda sa masom 50 do 100 puta većom od mase našeg Sunca.

Ove tzv. "hipernove" su izuzetno retke. Jedna poznata supernova, za koju se sumnja da je hipernova, malazi se u našem kosmičkom susedstvu. "Eta Karine" je najsvetlije telo u našoj galaksiji i udaljena je svega 8.000 svetlosnih godina. Smatra se da je njena zvezda-roditelj imala 100 puta veću masu od Sunca. Gledano sa Zemlje, Eta Karine zasvetlela je snažno pre oko 150 godina i zatim izbledela. Zvezda je ponovo zasjala 1940. godine, da bi joj se sjaj udvostručio negde između 1998. i 1999. godine.

Oliver Terzić

Komentar na tekst
[ vrh strane ]
Sačuvana

hiphop
Gost
« Odgovor #1 poslato: 02.03.2005. 17:49:15 »

Armagedon dolazi [/b]
Sačuvana
Stranice: [1]
  Štampaj  
 
Prebaci se na:  


Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1 RC3 | SMF © 2001-2006, Lewis Media | Imprint Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.147 sekundi sa 36 upita. (Pretty URLs adds 0.003s, 2q)