POLITIKA Волео бих да живим у Београду
Поводом завршетка кошаркашке каријере Дејан Бодирога рекао да се двоуми између понуде да буде генерални менеџар римске Лотоматике и доласка у српску престоницу
„Ћосић ме је одвео у Задар јер ме Партизан није хтео”: Дејан Бодирога
Као што је „Политика” најавила, прослављени кошаркашки репрезентативац Дејан Бодирога (34) је на јучерашњој прес-конференцији у Риму објавио да је завршио каријеру започету пре 18 година у зрењанинском Пролетеру. Пред више од 50 новинара из многих угледних медијских кућа, прочитано је писмо градоначелника Рима Валтера Ветронија који је с нескривеним одушевљењем описивао Бодирогу и десетоминутне овације 11.000 навијача прошле недеље у Лотоматикиној хали.
Новинарима се обратио и Лотоматикин председник Клаудио Тоти чија је велика жеља да Бодирога остане у клубу као генерални менаџер. Ту идеју је с великим очекивањима подржао и градоначелник Велтрони, осведочени симпатизер римског кошаркашког клуба који се уз Бодирогину помоћ вратио на велику евроспку сцену.
У интервјуу за „Политику”, који минут после прес-конференције у Риму, Дејан Бодирога је пре свега желео да понови своје речи захвалности:
– Ово је за мене тешка одлука која је временом сазрела. Врло сам задовољан и поносан што после свега могу да кажем да не бих променио ниједну своју одлуку у каријери. Хвала председнику Лотоматике Тотију што ме је довео у Рим и што је желео да продужимо сарадњу, хвала градоначелнику Велтронију који ме је лепо прихватио и пренео ми љубав према Риму и што би волео да останем део Лотоматике и Рима. Хвала свим председницима клубова за које сам играо, хвала свим тренерима који су ме тренирали – Ћосићу, Тањевићу, Обрадовићу, Ивковићу, Пешићу, Репеши, хвала свим навијачима и саиграчима без којих моја каријера не би била овако успешна. Хвала и новинарима на лепој сарадњи и дружењу за ову деценију и по, јер смо такорећи живели заједно. Највећу захвалност дугујем мојој породици – оцу Васи, мајци Милки, брату Жељку, супрузи Ивани и сину Николи – јер они су ми давали највећу подршку. Богу захваљујем што ми је дао здравље и таленат и омогућио једно овакво искуство у животу.
Већ сте наговестили да се двоумите да ли ћете Ваше прве послове после каријере везати за Београд или Рим?
– Београд је моја будућност без обзира на то да ли ћу радити нешто везано за кошарку или не. У Београду бих волео да живим. Лотоматика ме жели за свог генералног менаџера, жели да напредује у Евролиги... Још се двоумим Рим или Београд, а одлуку ћу донети за неколико дана. Веће су шансе да то за почетак буде Рим. Хтео бих прво да се консултујем с породицом, јер то увек чиним пре сваке важне одлуке.
Раније сте изјављивали да бисте волели да завршите каријеру у Партизану?
– Играо сам у највећим европским клубовима, а одувек сам био навијач Партизана. Док сам био млађи имао сам велику жељу да обучем дрес Партизана, али је то касније, стицајем околности, постало неизводљиво. Моја каријера је добила другачији ток... Бићу увек навијач Партизана.
Пре три године нисте изабрани у једну од комисија МОК. Да ли Вас занима ангажовање у организацијама какве су МОК, ФИБА, Евролига, КСС...?
– Кад су многи наслутили да ћу да завршим каријеру појавило се одређено интересовање за моје будуће ангажовање у кошарци. Тако би и Евролига на одређени начин хтела да се веже за мене, што је за мене част. За сада су најупорнији људи из Рима...
Како бисте поређали незаборавне тренутке у Вашој каријери?
– Већ на почетку моје каријере у Италији одиграо сам неколико незаборавних мечева. Остаће за историју 51 поен против Панасоника и победнички кош за Стефанел у последњем секунду, затим велико надиграваље против Бенетона и Кукоча и моја победа против једног таквог аса, затим три трофеја Евролиге, победа против америчког тима снова на СП у Индијанаполису као и победа у финалу против Аргентине, па полуфинале са Грцима на СП у Атини 1998... Тешко је извдојити један меч. Моје велико задовољство је то што сам имао прилику да играм за неке од највећих клубова у Европи и да живим у најлепшим градовима. Ипак, највећу част и највеће задовољство представљала ми је репрезентација. Највећа је привилегија представљати своју земљу и доносити медаље и радост свом народу.
Вашу каријеру је пратио и имиџ доброг момка о чему сведочи и то што сте свуда били омиљени?
– Много ми значи то што сам био омиљен свуда где сам играо, и као кошаркаш и као личност. Драго ми је да сам у тим клубовима и градовима оставио и лични траг. Био сам неизмерно срећан кад су ми навијачи Панатинаикоса у Атини приређивали незаборавне дочеке, иако нисам више био њихов играч. Још више су ме изненадиле овације 10.000 навијача у Тел Авиву јер никада нисам играо за неки израелски клуб.
И данас је нејасно како је дошло до тога да пре деценију и по одете у Задар а не у Партизан?
– Када се Крешимир Ћосић вратио у Задар 1989. почео је да тражи таленте по Југославији. Ја сам тада, са непуних 16 година, био на проби у Партизану у којем нису баш били заинтересовани да ме доведу. Рекли су ми да сачекам мало. Пошто је тада владао фер-плеј међу клубовима, Ћосић је прво позвао људе у Партизану да их пита да ли може да ме одведе у Задар, и добио је потврдан одговор. После седам дана у Задру није ми се остајало, јер ми је било тешко да се одвојим од породице. Ипак, Ћосић је дошао у Зрењанин и после разговора с мојим родитељима ја сам некако пристао. Ћосић је био изузетна личност.
Да ли ћете организовати опроштајну утакмицу?
– Још нисам размишљао о томе, али ако се то догоди Београд ће бити прва опција. Људи из Лотоматике су ми већ понудили да то буде у окторбу у Риму, на утакмици Лотоматика – Торонто, али ја бих ипак још мало да размислим.
И после Бодриоге – Бодирога
Италијански новинари су јуче у Риму питали Бодирогу шта би свом сину Николи (3) саветовао ако и он буде хтео да се бави кошарком?
– Да као отац уме да одабере праве клубове. Ипак, тешко да ће ме икада победети један на један... – одговорио је Бодирога уз аплауз и осмехе свих новинара.