Научник међу дриблерима
Ужичанин Срећко Стопић спојио неспојиво: научне успехе у Немачкој и вештину на травнатим теренима
Срећко Столић у родном граду
(Фото С. Јовичић)
Ужице - У Европи, у научним круговима, зову га Лаки (не онај филмски, што је мало нервозан), сматрају да рад и дружење с њим срећу увек доноси. Овде, у његовом родном Ужицу, кажу „наш Срећко”, поносни на све што је постигао и увек се, кад наврати у завичај, спремају да с њим одиграју коју утакмицу. А он, одавно у недрима науке и пројеката, објављених публикација и достигнућа, фудбалом је и даље дечачки опијен, на чуђење неупућених којима високе научне титуле и фудбалско знање никако не иду заједно.
Спојио је то, ипак, др Срећко Стопић (42), најбољи научник међу дриблерима. Сам, без ичијег гурања и без ветра у једра, стигао са обала мале Ђетиње до врхова науке у Немачкој где последњих година живи и ради: објавио преко 50 научних публикација на енглеском, две књиге, значајно је име у области металургије (посебно никла), био и Хумболтов стипендиста, угледни је научник Института за процесну металургију и рециклирање метала при Техничком универзитету у Ахену, једном од пет водећих у Немачкој. Истовремено, активан је играч малог фудбала на немачким теренима, члан тима „Југославија Ахен” са којим је освојио три пехара.
Пут Срећка Стопића од ужичког насеља Царина до немачких научних кругова није био лак. Потекао из скромне породице, од оца ковача и мајке домаћице, па, мада је био најбољи ђак у основној и средњој школи у Ужицу, није имао новца да одмах после завршене гимназије иде на студије. Тек пошто је одрадио једну годину на тешким пословима („и малтер сам мешао”, сећа се) које је налазио преко студентске задруге, кренуо је на Технолошко-металуршки факултет у Београду.
Студирао успешно, први завршио у генерацији, по завршетку постао асистент на Катедри за обојену металургију. За три године потом магистар, а онда у наредне три и доктор наука (1997. године). Докторирао је бавећи се металургијом никла, уз важну помоћ професора Душана Вучуровића, Илије Илића и Драгана Ускоковића. Године 1999. већ је доцент на овом факултету, затим и научни саветник Балканског центра за металургију. У европске научне кругове ушао је као Хумболтов стипендиста.
- Било је то 2001. године - прича нам Срећко, с којим смо у Ужицу разговарали ових дана, тачно на десетогодишњицу његовог докторирања. - Међу 2.000 доктора наука из целог света нас око 400 (од тога само неколико из Србије) добили смо Хумболтову стипендију. Критеријуми су били високи, а предложио сам пројекат добијања никла у затвореним реакторима под притиском, по технологији која нуди заштиту животне средине.
И тако је Срећко добио научну шансу у Немачкој, стигао потом и на поменути институт, постао име у металуршкој науци. Тренутно приводи крају трогодишњи пројекат који финансира ЕУ у области металургије бакра који треба да понуди најповољнију технологију за прераду отпадних вода и флотацијске јаловине у Србији и Македонији. Развија, другим пројектом, и технологију за добијање нанопрахова метала, недавно је Институт у Ахену пустио у рад постројење у ту сврху, јединствено у Немачкој. Трећи пројекат на коме ради, са колегама из пет држава, јесте заштита животне средине у области отпадних прашина у металургији. Од прошле године на Техничком факултету у Ахену у поступку је да Срећко Стопић постане професор тог факултета и он је написао (на енглеском) своју трећу књигу, о личним петогодишњим истраживањима, коју намерава догодине да представи у родном Ужицу.
Речју, радан стваралац, а скроман отац породице у којој су још супруга Милена, родом Пожежанка, сада у Ахену завршава докторат из области челика, те њихове две кћери Милица и Василија. Лепо живе, путују по свету, а Срећко, или Лаки како га немачки пријатељи зову, увек се труди да иностране колеге доведе у ужички крај, упозна их са лепотама завичаја, па је тако професор Папас, координатор поменутих европских пројеката, већ посетио Стопића пећину у Рожанству, златиборском селу одакле потичу Срећкови родитељи.
На питање у чему је тајна успеха, зарад младих људи који сањају о успеху на Западу, наш саговорник одговара да је најважније да човек верује у себе. Да никад друге не криви за своје неуспехе, већ да носи свест како се залагањем и упорношћу множе много постићи. Бављење науком је нешто непредвидиво, али кад се ту успех оствари, то човека испуњава и води напред, додаје он, уверен да је сарадња са људима широм света највеће богатство.
Бранко Пејовић
http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=33933
