Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?
Oreska - Užice
Prijavite se sa korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
 
ARHIVA
   Početna   Pomoć Pravila Pretraga Kalendar Gallery Contact Prijavljivanje Registracija  
IZBORI: NAJFORUMAŠ I NAJFORUMAŠICA GODINE
AKCIJA: SVI UŽIČANI NA JEDNOM MESTU!
Za užičke nekomercijalne organizacije i ustanove besplatno...
Stranice: 1 [2]  Sve
  Štampaj  
This topic has not yet been rated!
You have not rated this topic. Select a rating:
Autor Tema: Rasuti po svetu tuguju za "komplet lepinjom"  (Pročitano 16931 puta)
Vukosava
provereni korisnici
iskusan korisnik
****
Pol: Žena
Mesto: Užice
Lokacija: Belo Groblje
Horoskop: Strelac
Poruke: 213



« Odgovor #25 poslato: 27.11.2011. 14:28:06 »

Nulta tačka

- Dok sam se peške peo ka Carini, još jednom sam razmišljao zašto mi je trebalo skoro deset godina da odem iz moje Srbije. Zašto, kada je užička komplet lepinja najbolja na svetu. -

Duboko sam zagazio hiljaditi kilometar od svog novog doma tamo negde u Evropskoj Uniji, ali srce uvek jače kuca kada prilazim Užicu, gradu u kom sam rođen, odrastao i završio osnovnu školu i gimnaziju. Ustvari, jedan je dom. To je ona tačka oko koje se opisuje krug. Ne mora i ne treba da bude velika, ali mora da bude samo tvoja.

U Užicu žive moji roditelji. Skromni intelektualci, stari i bolesni, koje je novo vreme pobedilo. Vreme sitnih i krupnih lopova, šibicara, geaka i prevaranata, jednom rečju, loših đaka. A moji roditelji nisu bili loši đaci. Nisam to ni ja, što sa ponosom ističem, pa sam zato i morao da odem. Otišao sam tako blizu, a tako daleko, tamo gde nije sramota da si iz poštene lekarske porodice i gde uz lekarsku titulu ide i nezaobilazno Herr.

Sneg i klizav put. Mrkla noć. Prolazim Ovčar Banju. Oko moga srca toplo kao pored stare bakine peći. Videću roditelje. Prošlo je skoro pet meseci od našeg poslednjeg susreta. Iako se čujemo svakodnevno i vidimo preko računara, to nije to. Sigurno čekaju. Mama je odavno spremila večeru. Sve ono što volim ...

Najednom se trgoh: pa neću vanjda opet morati da se parkiram na drugom kraju graada, kao prošli put? Kada sam prethodni put dolazio, nisam ni znao da je uveden parkirni sistem po ugledu na druge na druge evropske gradove. Samo to je evropsko. Od toga su počeli. Zamalao da platim kaznu. Evropsku. Nije ih bilo briga što moji roditelji nemaju auto. Kako žive u strogom centru grada, sinovi bi trebalo da ih posećuju samo u nedelju, ako žele da parikraju besplatno pred svojom zgradom. Sedmodnevni boravak na prvom dozvoljenom parkingu, nekoliko stotina metara udaljenom od zgrade ili u javnoj garaži, koštao bi skoro kao povratna autobuska karta do Beograda. Bravo majstori! [to se stoga ne setiste ranije! Znam da imam još ovakvih primera. Možda “Raketa” nikada ne bi ni propala...

U “Crnoj dami” živimo od njenog nastanka 1978, godine. Menjali su se vlasnici stanova. Kupovalo se i prodavalo kao nikada pre. Sve vreme su ostali samo oni kojima je ova zgrada dom. Nulta tačka. Pozvao sam druga i parkirao pred njegovom radnjom na Carini. Iz principa.

Brzo je došlo vreme rastanka. Dok sam se peške peo ka Carini, još jednom sam razmišljao zašto mi je trebalo skoro deset godina da odem iz moje Srbije. Zašto, kada je užička komplet lepinja najbolja na svetu. Zašto? Zašto? Zašto?

Sada već skoro zadihan, na kilometar od centra grada i svoje zgrade shvatam: zato što su geaci, opet, pobedili intelektualce, a ruralno urbano. Ne pripadam tu, to nije moja Srbija. Eto zato! Doviđenja.

Mr sci.med.
Sačuvana
Stranice: 1 [2]  Sve
  Štampaj  
 
Prebaci se na:  


Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1 RC3 | SMF © 2001-2006, Lewis Media | Imprint Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 0.064 sekundi sa 36 upita. (Pretty URLs adds 0.004s, 2q)