Dobrodošli, Gost. Molim vas prijavite se ili se registrujte.
Da niste izgubili svoj aktivacioni e-mail?
Oreska - Užice
Prijavite se sa korisničkim imenom, lozinkom i dužinom sesije
 
ARHIVA
   Početna   Pomoć Pravila Pretraga Gallery Prijavljivanje Registracija  
IZBORI: NAJFORUMAŠ I NAJFORUMAŠICA GODINE
AKCIJA: SVI UŽIČANI NA JEDNOM MESTU!
Za užičke nekomercijalne organizacije i ustanove besplatno...
Stranice: [1]
  Štampaj  
This topic has not yet been rated!
You have not rated this topic. Select a rating:
Autor Tema: Писмо једне жене  (Pročitano 1724 puta)
Pedja
provereni korisnici
stara kajla
*****
Pol: Muškarac
Ime i prezime:
Peđa Supurović
Mesto: Užice
Lokacija: Crna dama
Država: Srbija
FaceBook: ima
Blog: ima
Horoskop: Strelac
Poruke: 12963



WWW
« poslato: 12.07.2005. 08:20:07 »

Citat



НОСТАЛГИЈА - Жарко Петровић

Писмо једне жене

Жене често пишу интимна писма. Можда и више него мушкарци. Жена
пише своме вољеном, деци, ратницима, родитељима, Богу,
уметницима... Писма жене другој жени о неоствареном љубавном
сну, садржајна су, осећајна. То је бол који она не може да сачува
у себи после растанка. Нарочито са ствараоцима: сликаром,
песником, вајаром, композитором... А и како би заборавила оне
дане и ноћи, проведене у атељеу вајара који је тако стручно и
танано упознавао њено тело и њену душу. Из ње, излазила је она
права жена, својствена  самој себи и вајар је у стилу Хенри Мура
„заборављао“ њено тело и понирао у душу, крв, нерв, у њена
најдубља и скривена осећања. Скоро да у њој, после боравка у
атељеу, није остала никаква тајна.

О својим осећањима жена најчешће пише другој жени. Као да се
плаши да оно што је било у атељеу сликара или крај клавира
композитора, саопшти другом мушкарцу који је стигао у њен живот.
Или можда зато, што само жена може да схвати њене играрије,
раскош њеног сензуса...

Жене обожавају клавир. Његове дирке су као људско срце. Тонови
се крећу у хиљаде праваца, не знају куда иду, где им је крај. Ни
једна жеља композитора или извођача на клавиру никада не стиже
до краја. И никада прави одговор на замисао ствараоца и извођача.
Увек, остало је још нешто ненаписано, неодсвирано. У ватри срца,
нерава, жеља и тонова, жена је често ту, крај клавира. Шаље она
своје струје и поруке дубоке на ствараоца, а он је срећан, јер
она је ту и музика траје, тече... Али, већ сутра, на њеном месту
седеће друга да га емоционално храни истинама или лажима, како би
он увек дрхтао и стварао. Живот маестра, одвија се ту, поред
клавира, свеједно где он био и живео, често уз жену и око ње.
Годишња доба, радост и туга, изобиље или немаштина живота,
здравље или болест, рад или нерад, имање или немање, све
главобоље, хармонија или анархија живљења, скандали или миран
живот уметника, све је ту крај ње и - клавира...

А када се све то „осуши“ и музика и клавир „испаре“ њихову
љубав до краја, чују се неки нови тонови. Крај клавира не седи
бише она црна, путаста, дуге косе и зелених очију. Нема ни оних
суза због бола или радости због песме у којој су они заједно.
Ново је годишње доба и кише не падају. У његовој коси је
сребро, а руке нису тако брзе за клавиром као у њено доба. У
његов живот, стиже жена, танана, без урнебеса у коси и телу,
тиха и мирна, без суза и бола. Сада је нова, „плава песма“ крај
клавира, његов мирнији љубавни сан, као сенка, као лет
лептирице и лептира, као бреза и цвет бели. А она, из старога
сна, распуштене косе, црних очију које већ дуго сузе њихову
прошлост, сећа се, мисли и пише оној која је сада крај њега.
Писмо је препуно живота љубавних бродоломника, то је њихов
дневник. Она, која је раније била, моли ону која је сада крај
клавира, да га чува и схвати. У њему је њен живот. Писмо другој
жени је порука и често бол једне љубави, можда једине у животу.

Можда је најдирљивије и најљубавније писмо деспотице Јелене,
жене српског Деспота Сттефана Лазаравића, монахињи Февронији у
Цариграду.

После битке код Ангоре, 1402. године, Стефан Лазаревић је
крунисан у Цариграду за деспота српског. Том приликом, саветовали
су му да се ожени ћерком Франческа ИИ Гваталузија, господара
Матилене, Јеленом са острва Лезбоса у Јегејском мору. У
Цариграду, деспот Стефан је видео Јеленин портрет и одмах
отпловио за Лезбос, да запроси лепу Јелену. За њихову веридбу,
припремљена је велика гозба. На Лезбосу, Стефан је са Јеленом
остао месец дана. У Србији, прилике су биле тешке и Стефан је
морао да се врати кући.

У Београд Јелена је стигла 1405. Велика и раскошна свадба Стефана
и Јелене била је топла и најискренија. Само је Бог знао да ће
Стефан ускоро остати без своје љубе, а српски народ без
деспотице. Ускоро, српска деспотица Јелена је умрла.

Када је један наш монах боравио у Цариграду, у манастиру Исуса
Пантократора, монах Платон, који ту беше избегао са острва
Лезбоса, рекао му је да је са собом понео и архиву манастира
Свете Богородице да је сачува. Биле су то књиге, хрисовуље и
иконе. Али и писмо деспотице Јелене, писано око Митровдана 1405.
матери Февронији, игуманији Богородичиног манастира на Лезбосу.
Добри монах преписао је ово Јеленино писмо матери Февронији. То
је једини траг о Јелени, жени Стефана Лазаревића, деспота
српског.


Љубљена мати Февронија,

Пишем ти из Београда, из дворца који је саграђен на бедемима
једне старе тврђаве на ушћу Саве у Дунав. Моја соба је у
изрезбареном дрвету, на зидовима су ћилими у које су уткани
лавови, паунови, дрво живота. На поду је велика медвеђа кожа, а
лежим сама, болна, преболна. Савладала ме је тешка болест, више
ми нема лека, смрт већ стоји пред вратима. Нису ми помогли ни
дубровачки лекари, ни српски видари.

Ноћас сам се опростила од мога човека, деспота Стефана. Мора је
да оде у зору, са коњаницима, јер му је гласоноша у поноћ донео
вести да су Турци провалили у Топлицу и почели да пале села.

На растанку, рекла сам збогом, јер када се врати више нећу бити
жива. Скинула сам прстен с руке, његов први дар, да га ослободим
заклетве на вечну верност. Он је предосећао да је истина оно што
говорим. Руке су му дрхтале. Поново је ставио прстен на моју руку
и рекао: „Љубљена моја, овим прстеном, хоћу да будем везан с
тобом и на овом и на оном свету. Никада више ни једна жена не
може бити владарка овога дома и мога срца. И за живот и за смрт,
постоји само једна једина жена - Јелена моја“.

Он је отишао и мени је остало још да теби напишем ово писмо, да
се помолим Господу и да утонем у сан из кога нема повратка.

Мила мати Февронија, у овом самртном часу осећам да не могу мирно
напустити овај свет ако ти не кажем истину коју сам скривала од
тебе када те је мој отац Франческо ИИ, господар Матилене умолио
да бринеш о мени и да ми дајеш верске поуке. Први пут ти нисам
казала истину о ономе што осећам када сам сазнала да ће на наш
двор стићи из Цариграда српски деспот да изабере себи деспотицу.

Моја сестра, царица Евгенија показала му је мој портрет, рекла му
је да сам најлепша од свих сестара и да бих била срећна да
постанем деспотица Србије. Када је деспот Стефан видео моју
слику, одлучио је да са малом пратњом и братом Вуком дође к
нама. Ја сам о тим Србима слушала од шпанског посланика када се
враћао с преговора с Тамерланом. Казивао је да је Тамерланов
хроничар забележио у бици код Ангоре 1402. године о Стефану
Лазаревићу и његовим ратницима: „Што од Бајазитове војске не
погибе паде у ропство Емиру Тимуру Гургану: Тесалаца и Трачана
десет хиљада, Арапа петнаест хиљада, Татара двадесет хиљада и
осам хиљада Срба. И заповеди Емир Тимур Гурган, у праведном
гневу да се подеку свих десет хиљада Тесалаца и Трачана, и сваки
други од петнаест хиљада Арапа и сваки пети од двадесет хиљада
Татара, а нико да се не посече од Срба. Јер, рече Емир Тимур
Гурган да није видео бољих јунака ни у Могулистану, ни у
Норезму, ни у Персији, ни у Јерменији, ни у руској земљи на
Волги, ни у Индији, ни под Багдадом. И поведавши у ропство све
које није посекао, заповеди да се Срби одмах пусте у свој крај и
да им се не узимају ни коњи ни опрема коњска. Само не хтеде
пустити седамдесет Срба, вештих градњи камених мостова, кула и
богомоља, јер му рекоше Грци који беху стигли из
Константинопоља с даровима, да су Срби вешти као и мајстори из
Венеције. Тако поведе Емир Тимур Фурган у Самарканд седамдесет
Срба неимара и мајстора из друге руке.“

Када је деспот стигао, а мене довели к њему, целу ме је
обухватила дрхтавица. Сва сам била претворена у жељу да будем
његова. Трби нисам рекла истину. Сећаш се да сам ти казала да
према деспоту не осећам ништа, али да треба да буде онако како
жели моја сестра Евгенија. Месец дана који сам провела с њим
претворио се у један једини дуги дан. За мене тада, осим њега,
ништа није постојало. Теби нисам хтела да признам колико га
волим, него сам стално понављала да све треба да буде тако како
је замислила моја драга сестра Евгенија.

Када је дошао час растанка, за мене је то била мала смрт. После
његовог одласка сваки дан сам одлазила у цркву да молим Бога да
ме што пре одведе у Београд. Ти си свима говорила како нико као
ја не моли сваки дан Господа. Ја сам пред свим иконама видела
само Стефанов лик, а Бог се назирао негде у тами. Знала сам да је
то грех, али другачије нисам могла. Једино је то Бог знао, а од
њега нисам ни могла да сакријем да Стефана више волим од свих
светитеља насликаних на иконостасу. Теби нисам смела да кажем,
било ме је стид, а нисам ни имала снаге. Ти си говорила мојој
мајци да такву оданост Господу још ниси видела и да би било
најбоље да се замонашим у неком од манастира, јер никоме не могу
толико служити нити бити одана колико Исусу.

Ја сам у сновима призивала Стефана, али нисам имала снаге ни моћи
да га дозовем.

Једнога дана сам чула од слушкиње Агапије да у разрушенојј
тврђави у брдима живи чаробница Тера која може призивати духове и
живих и мртвих. Молила сам Агапију да ме одведе у брда до
чаробнице. Она је са страхом одговорила да то не може учинити јер
пут је тежак и опасан. Скинула сам са врата сребрну огрлицу, дала
је Агапији и тако је она пристала. Теби и мајци сам рекла да ћу
са Агапијом отићи до испосница у брдима да монасима однесем хране
и пића. Истина, однеле смо монасима уља, вина и смокава. Ниси
знала да те лажем, а данас ти се исповедам и молим да ми
опростиш. Агапија и ја смо ишле пола дана кроз беспуће. Ноге су
ми биле крваве, а руке и лице изгребано од прућа. Када смо стигле
пред пећину, изашла је пред нас старица огрнута вучјом кожом.
Рекла је: „Знам зашто долазиш, уђи и ја ћу покушати да ти
помогнем“. Када сам ушла, запахнуо ме је мирис на стотину
различитих трава. На средини је горела ватра. Плавичасти дим и
наранџасти пламен дизали су се високо. Тера је на ватру бацила
суву коњску главу и букет сасушеног планинског цвећа. Мени је
рекла: „Баци и ти на ватру своје наруквице и огрлице“. Тако сам и
учинила. У глави ми се све мутило. Чула сам како Тера призива:
„Стефане, ако си за горама, чујеш ме, прелети гору, ако си за
водом препливај, Јелена те чека“. Из пламена је излазио коњаник
на црном коњу. Видела сам то је био Стефан, али је сасвим брзо
нестао не рекавши ниједну реч. Тера ме ухвати за руку и рече:
„Немој више никада долазити, ја ти не могу помоћи. Онај због ког
те срце боли превише је окружен тешким бригама. Око њега су
издајства, крв, чемер. Од силине његових невоља, ја нисам у
стању да га призовем.“

Вратила сам се пред зору, а теби сам само рекла да сам гладне
нахранила, а жедне напојила. На то си ти само додала: „Рајска си
ти душа, Јелена моја“.

Дан за даном, месец за месецом, година за годином, а ја сам
осећала да ми се снага губи у чекању. Опрости што ти не рекох за
моје грешне мисли нарочито у време пуног месеца.

Када су сада, почетком овог септембра дошли да ме одведу у
Србију, свима сам вам говорила да ми је тешко да вас оставим. То
није била истина, мати Февронија, јер ја сам желела само једно.
Желела сам да после три године чекања идем што пре.

Тежак је био пут којим сам пролазила, али ја нисам осећала ни
хладноћу, ни топлоту, ни жегу, ни мраз, нисам знала када почиње
дан ни када се завршава ноћ. Желела сам да стигнем што пре.

Стигли смо рано. Септембарско сунце обасјавало је кровове.
Крстови на црквама су се жарили. Цео двор је изашао да ме сачека.
Све је било тихо и светло. Сачекале су ме мајке - Милица Евгенија
и Јефимија. Стефан је био иза њих, блеђи и уморнији него када
смо се растали, али то је био он.

Свадба је била заказана за 12. септембар. Званице су стизале са
свих страна. Дан нашег венчања био је оно што сам сањала цео
живот и што сам три године чекала.

Неколико дана после свадбе, почела сам да болујем. Прво је почела
дрхтавица, па главобоља, па ватра.

Већ је прошло 42 дана од мога венчања. Мати Февронија, моли
Бога да ми опрости се моје грехове, а опрости и ти за сва моја
сагрешења. Имала сам само једну жељу снажнију од осталих - да
постанем жена деспота Стефана од Србије. Бог је био милостив. А
сада нека буде онако како је суђено. Боли ме душа што више никада
нећу видети своју земљу, ни тебе, ни оца, ни мајку, ни сестре,
ни остале које волим. Тешко ми пада што сам толико дуго чекала
сусрет са Стефаном. Нека су проклети Турци што су по нашим
православним земљама уносили несрећу и раздор. Нека су проклети
још више Стефанови ближњи који му расточише живот, уништише
спокојство, загорчаше и оне часове који су били намењени мени.
Нека је проклет мој девер Вук што, када се деспот спремаше да
мене доведе у Београд, одбеже султану Сулејману 1403. године, јер
би вражја завист међу господином Стефаном и господином му братом
Вуком, јер посеја злобу сам ђаво. Нека је проклет и Ђурађ и син
његове сестре Маре што затражи помоћ од Сулејмана да отме васт.

Мати Февронија, када мене не буде било, моли се за Стефанову
срећу, јер му долазе горки дани.

Опрости и збогом, мати Февронија. Клечи пред тобом Јелена
деспотица српска.


Приче и песме о Јелени су најнежније и најискреније, али жесто и
болне. Судбина Јелене је изгледа у дугом, истрајном давању
вољеном човеку и њеној трагичности. Јелена је она која сања,
плете уздахе из дубоких жеља и давања душе и тела. Али, Јелене,
у нашем народу и вечно живе. Оне, не само да дрхте крај многих
ствараоца и ови крај њих, већ Јелене у нашој историји владају,
граде и руше царства, упућују историјске токове и снажне или
слабе владаре, кнезове и витезове...

У наше време, скоро свака Јелена, зна за Јелену (монахињу
Јефимију) и Душанову Јелену, царицу српску. Јелене нашега доба
живе у уметничким делима које непрекидно стварамо за њих и због
њих, али и у злату, сребру и владарским крунама, које су наше
лепе Јелене носиле. Данас, најчешће, Јелена иде уз песника,
сликара - крхка и суптилна, носталгична и идеална, са много
тананих жеља да остане поред свога савременог витеза, дуго.
Утолико је и њена песма јача, не толико звонка и ратничка,
колико сензибилна и романтична.

Прочитао сам писмо једне Јелене својој пријатељици. Завршетак
овога писма вратио ме у слику српског средњег века:

“... Учини ми се некад, драга моја Ана, да да из њега стално
свира леут. Он ме највише воли када сам скоро боса, само у
платненим патикама, са каишима око ногу сплетеним у знаку
Исусовог крста. А и ја у томе уживам. Када је болестан, својом
дугом, плавом косом, бришем му зној са лица као она Валерија
Исусу Христу, док је улицом бола на голготи, носио свој и наш
крст... Поред њега, драга моја, не треба ми ништа више: ни јело,
ни починак... Држим отворене очи и сањам. Поред мене, он је
смирен и далеког погледа. У свему што је љубав, уживамо заједно.
Каже, да крај мене стално осећа још једну мене, моју сенку, још
једну Јелену. Недавно, рекао ми је: „Ако ме оставиш, стално ће
падати киша и ти ћеш бити сива и хладна за сваког другог, а ја ћу
ићи за твојом сенком...“

Драга моја Ана, мислим да сам голубица када му причам и лептирица
која стално жури лептиру свом...“

Писма долазе и одлазе. Као и стих, музика. ипак, целога живота,
ми жесто у себи слушамо вољену музику и читамо Јеленино писмо
које не бледи.

Sačuvana

black_angel_421
[thoughts = irritation]
provereni korisnici
piskaralo
*****
Pol: Žena
Horoskop: Blizanci
Poruke: 1344


ignore the smoke.


WWW
« Odgovor #1 poslato: 13.07.2005. 03:11:50 »

Auuuhhh... Prodje chitavo stolece dok prochitah... No, jako lep tekst... Nice choise!  Cool
Sačuvana

..& your liberation & your undulating dance in tantalising slowness.. & your distance that you chose, tell me - did you find all your explanations inside your diorama?..
Stranice: [1]
  Štampaj  
 
Prebaci se na:  


Pokreće MySQL Pokreće PHP Powered by SMF 1.1 RC3 | SMF © 2001-2006, Lewis Media | Imprint Ispravan XHTML 1.0! Ispravan CSS!
Stranica je napravljena za 1.809 sekundi sa 35 upita.