Oreska - Užice

http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2007/06/17/srpski/R07061602.shtml

U Užicu održana premijera filma "Poslednji valcer u Sarajevu", snimljenog davne 1990. godine

Na platnu posle 17 godina!

Jedan od poslednjih filmova kinematografije SFRJ preživeo je pravu golgotu - producent Bakir Tanović odlučio je da materijal uzme i tokom rata ga sačuva od uništenja u svojoj kući

Film "Bel epok" ili "Poslednji valcer u Sarajevu", koji govori o kraju "lepog doba" u Sarajevu i Evropi, o danima pred sarajevski atentat i Prvi svetski rat, koji je sniman na kraju jednog drugog "lepog doba", 1990. godine, premijerno je preksinoć prikazan u Užicu, posle punih 17 godina!

Užička premijera bila je, u stvari, projekcija zatvorenog tipa, za glumce, autore, donatore i prijatelje koji su pomogli da film sniman 1990. godine u Sarajevu, Travniku, Beogradu, Zagrebu i Beču ugleda svetlost dana, a organizovana je u Užicu jer je "Maja film", izvršni producent projekta, iz ovog grada.

Igrom sudbine i slučaja, film koji kroz fragmente prati i sazrevanje jugoslovenske ideje, u kome postoji scena u kojoj Srbi, Hrvati i muslimani u Sarajevu pevaju himnu "Hej, Sloveni" i na demonstracijama protiv Austrougarske carevine nose jugoslovensku zastavu, snimljen je u poslednjim danima te velike Jugoslavije kao jugoslovenski projekat i delio je punih deceniju i po sudbinu zemlje koja se kroz dugotrajnu agoniju raspadala.

- Snimali smo film u jedno divno vreme, i sada, prosto, ne znam kako tog vremena da se sećam - sa radošću, ili s bolom, ili s tugom... Posle sedamnaest godina i vremena kada se sve srušilo, ovaj film će u Zagreb, u Beograd, u Sarajevo i jedini zaključak koji se može izvesti jeste - pokazalo se da je umetnost opet bila jača od politike.

- Žao mi je samo što ljudi koji su u međuvremenu odlučivali o našim sudbinama, i koji i danas odlučuju neće shvatiti da smo mi na ovim prostorima - bliski i bez njih, da oni ne moraju da nas sastavljaju - razmišljao je posle premijere "Poslednjeg valcera u Sarajevu" glumac Petar Božović, koji u filmu igra austrijskog policijskog kapetana u Sarajevu.

Scenario filma "Bel epok" 1989. godine pobedio je na konkursu SIZ-a za kinematografiju BiH. Međunarodna ekipa umetnika iz Sarajeva, Zagreba, Ljubljane, Pariza i Varšave realizovala je izuzetno složen projekat 1990. godine za rekordnih 42 dana snimanja, a u proleće, naredne, 1991. godine, u predvečerje rata u bivšoj Jugoslaviji počele su pripreme za obradu filma i serije...

- Povod za film našao sam u turbulentnom periodu između 1910. i 1914. godine u Evropi poznatom kao - lepo doba. Pune dve godine proveo sam u izučavanju istorijske građe da ne bih omanuo ni u jednom verifikovanom podatku, iako je istorijski plan bio samo dramska pozadina, upravo u funkciji naglašavanja dihotomije između duhovnih i materijalnih civilizacijskih vrednosti. U siže je neminovno bio ugrađen motiv aluzije na tada upravo minuli period od 1945. do 1990. godine, ali i strepnja od nove katastrofe u čijem će epicentru opet biti Sarajevo - kaže reditelj filma Nikola Stojanović.

Posle snimanja, sledećih 16-17 godina, film je čekala prava filmska golgota, završena preksinoć u Užicu. U međuvremenu, podršku ovom projektu dali su i svetski poznati reditelji od Vendersa i Angelopulosa do Skorsezea i Ošime...

- Postojala je velika opasnost da, zbog rata na prostorima bivše Jugoslavije, snimljeni materijal bude uništen, pogotovo tokom opsade Sarajeva, iako je u projekat već bilo uloženo oko milion i 250.000 evra. Filmski negativi bili su u "Jadran filmu" u Zagrebu, a radni materijal, čija je montaža započela pre rata, u "Bosna filmu" u Sarajevu.

- Onda je producent Bakir Tanović odlučio da materijal uzme, prebaci ga u svoju kuću i tako sačuva od uništenja. Koliko je njegov potez bio sudbonosan za film, govori i podatak da su tokom rata svi radni materijali za montažu koji su se nalazili u "Bosna filmu" - uništeni - kaže izvršni producent Mihailo Todorović, jedan od najzaslužnijih za završetak filma.
Foto

Dok je film čamio u bunkerima, oni koju su na njemu radili - napustili su Sarajevo. Nikola Stojanović prešao je u Beograd, montažer je život nastavio u Rijeci, direktor fotografije u Beogradu... Prva inicijativa da se film završi krenula je 1999. godine, ali je tada počela i prva opstrukcija jer je Bosnom proturena priča da film provejava srpskim nacionalizmom... Prvih dana, razumevanja nije bilo ni u Srbiji ni u Hrvatskoj, a tek 2003. godine, kada su počele da jačaju kulturne veze bivših republika, krenula je i konačna realizacija projekta...

Preksinoć, u novoj dvorani obnovljenog užičkog bioskopa ponovo su se okupili glavni akteri filma. Iz Beograda je stigao scenarista i reditelj Nikola Stojanović, iz Sarajeva producent Bakir Tanović, glavni glumci - Davor Janjić, Petar Božović, Radmila Živković, Boro Stjepanović, Mira Banjac, Nebojša Kundačina.... Iz Rima, gde živi poslednjih 16 godina, u Užice je doputovala i Tatjana Pijun.

- Pravo je čudo da je ovaj film završen. Sad sam sa Davorom Janjićem pričao od tim lepim vremenima - bila je prva reakcija Petra Božovića, koji se prisetio da je krajem devedesetih godina prošlog veka učestvovao u - dva poslednja jugoslovenska filmska projekta - "Čarugi" Rajka Grlića i "Poslednjem valceru u Sarajevu".

I Mira Banjac nije krila da je sa velikim emocijama prvi put odgledala film sniman pre 17 godina.

- Tu su sada moji prijatelji, kolege, rasuti na sve strane. Srećna sam što smo se ponovo sreli, videli, posle lepog posla koji smo završili pre toliko godina. Verujte, nisam tada ni slutila da film o kraju jedne epohe snimamo na kraju druge epohe. Znam samo da sam u snimanju uživala, da je to za mene bila epoha umetnosti - rekla nam je posle projekcije gospođa Banjac.

- Preživeo sam večeras pravi koloplet emocija. Od snimanja je prošlo toliko godina, pa smo svi nostalgični, a drugo, sve je ovo pomalo bolno jer budi sećanja na jedno vreme koje je prošlo - pričao je Nebojša Kundačina.

Posle Užica, film će zvaničnu premijeru, kako je najavljeno, imati na Srpskom filmskom festivalu u Novom Sadu, početkom jula, a na jesen, film bi trebalo da bude prikazan gotovo istovremeno i u Sarajevu, Beogradu, Zagrebu i Ljubljani.

PRIČA O FILMSKOJ KAMERI I ATENTATU

Film "Poslednji valcer u Sarajevu" je priča o Sarajevu pred Prvi svetski rat koja istovremeno prati i atentatore i pripreme za atentat na Franca Ferdinanda koji će biti uvod u katastrofu opštih razmera, ali i odrastanje i sazrevanje Antona Valića, prvog bosanskog filmskog snimatelja. Film prikazuje Sarajevo pod austrougarskom okupacijom u koje stiže Evropa kroz - novi način života, automobile, kabare, kino, prostituke, evropski razvrat i intrige... Među hiljadama prevaranata, spletkaroša, špijuna koji su tada preplavili Bosnu i koji rade ko zna za koga, stiže i jedan Francuz s prvom filmskog kamerom. Upravo tom kamerom, igrom slučaja, Anton Valić snimiće neverovatne, autentične kadrove atentata 28. juna 1914. godine u Sarajevu. Muziku za film, inače, napisao je Arsen Dedić.

Z. Šaponjić

http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=33488

Последњи валцер у Сарајеву

Премијера филма Николе Стојановића одржана недавно у Ужицу после седамнаест година. – Наступ у званичној конкуренцији Фестивала у Новом Саду

Први пут у историји кинематографије догодило се да један филм своју промоцију доживи седамнаест година од завршетка снимања. Реч је о филму „Belle Epoque или Последњи валцер у Сарајеву”, редитеља Николе Стојановића, који је пре пар недеља први пут приказан на затвореној пројекцији у новом биоскопском центру у Ужицу, а управо учествује на Првом филмском фестивалу Србије у Новом Саду, у званичној конкуренцији.

Бурна дешавања на простору бивше Југославије умногоме су одредила судбину овог амбициозног филмског пројекта у који је укључена међународна екипа уметника из Сарајева, Загреба, Београда, Љубљане, Париза и Варшаве. Са драматичним друштвеним амбијентом и ратним збивањима која су пратила овај раскошан и комиком зачињен филм, упознати су филмски уметници из читавог света. Вендерс, Ангелопулос, Скорсезе, Ошима пружили су подршку филму као симболичан морални допринос.

Основна сценаристичка нит је прича о Сарајеву пред Први светски рат и припреме за атентат на Франца Фердинанда. Истовремено, говори се и о Антону Валићу, првом босанскохерцеговачком сниматељу који је камером забележио аутентичне призоре убиства аустријског престолонаследника. Политички догађаји су, међутим, само позадина за надахнуту „драмску комедију” са наглашеним елементима кабаретске забаве… У филму нема политичке реторике, арбитрирања и лицитирања.

После скоро две деценије од почетка снимања, редитељ и сценариста ипак верује да су се, и без директних заслуга самих аутора, потврдиле вредности сценарија и конкретизовале алузије које повезују почетак и крај двадесетог века.

За оживљавање овог пројекта који је 1989. године оцењен као један од најзначајнијих кинематографских подухвата, највеће заслуге има мала али агилна продуцентска кућа „Маја филм” из Ужица. Пројекцији филма у Ужицу, поред локалних политичара и представника Министарства културе Србије, присуствовали су и бројни глумци, аутори и филмски радници који су учествовали у његовој реализацији.

То је била јединствена прилика да филмски ствараоци и главни глумци, међу којима и Давор Јањић, Радмила Живковић, Петар Божовић, Небојша Кундачина, Мира Бањац, Боро Стјепановић, Тања Пујин, са временске дистанце од готово две деценије, први виде филм чије је снимање завршено 1990. године.

Раскошне костиме који јасно дефинишу епоху радила је Емилија Ковачевић. Аутор музике је Арсен Дедић који је из Загреба послао телеграм у којем изражава жаљење што није у могућности да присуствује пројекцији у Ужицу, али је најављен његов долазак на Филмски фестивал у Новом Саду.

Стиче се утисак да је филм „Belle Epoque или Последњи валцер у Сарајеву” који је редитељ уобличио у уметнички провокативну, отворену и заиграну, али у исто време опомињућу форму, успео да издржи проверу времена. На филмским критичарима је да, после Фестивала у Новом Саду, дају своје виђење.


А. Марковић

[објављено: 05.07.2007.]