Oreska - Užice

http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=48767

Руси међу Ерама

Трајан печат руски емигранти утиснули су у развој ужичког краја, о чему сведочи управо објављена књига др Радета Познановића

Ужице – Прошлост нас је учила да разумемо избеглице и избеглиштво. Ко напусти своју и крене у туђу земљу, унапред се спремио на нове буре, невоље, искушења... Овако је, пишући своју управо објављену књигу „Руси међу Ерама”, ужички аутор др Раде Познановић увео читаоца у једно већ заборављено време између два светска рата, кад су руски емигранти долазили у Југославију. Пред крвавом револуцијом, која је с почетка двадесетих година прошлог века неистомишљенике прогањала, напуштали су своју „родину”.

На подручје Краљевине СХС, бродовима преко Црног мора и после кроз Бугарску, дошло их је око 60.000. Од тог броја, у тадашње Ужице и још шест овдашњих срезова, о чему се недовољно знало, стигло их је око 800. И, многи од њих одолели су искушењима, бурама туђине – штавише, утиснули су дубок печат у живот и развој целог овог краја.

Долазећи овамо, руски емигранти, углавном људи средњег слоја, махом школовани, укључивали су се у послове за које су били способни. Стигло је десетине инжењера, техничара, лекара, па и учитеља и свештеника, а највише радника и занатлија. Кадрови су били преко потребни тадашњој држави која се развијала, па је, рецимо, записано да су руски стручњаци учествовали у пројектовању и градњи најважнијих предратних путева, пруга, објеката у ужичком крају: путних праваца Ужице – Краљева Вода и Ужице–Вардиште, уске пруге преко Шаргана, Обласне болнице и касарне у Крчагову, малог парка у центру Ужица, моста на Дрини код Скелана, обнављали зграду ужичке Гимназије, манастир Рачу код Бајине Баште, градили водовод у Чајетини, другу хидроелектрану на Ђетињи...

Руски геометри и геодете помогли су да се та струка у Србији развије и, уз све остало, да започне катастарски премер земљишта.

Нису изгредници

Ипак, нису сви Руси међу Ерама били на важним и одговорним положајима. Они други, које је мука терала на сналажење, нису бирали послове, радећи и за најниже наднице. Неки су били и кочијаши, радници на грађевинама, улични продавци новина. Ипак, нико од ужичких Руса, како пише аутор, није показивао намеру да се „обеси друштву на врат”, као социјално угрожен. Било је код тих људи неког поноса, да радом, а не од просјачења, живе и преживе.

поред вредноће, памти се и да нису правили проблеме, ни било какве изгреде. Примера ради, на градњи „Шарганске осмице”, 81 руски емигрант је учествовао, али ама баш никад нису поменути као изгредници. Разне ружне ствари су се на том дугогодишњем послу дешавале и то је записивано: напили се Босанци, посвађали Личани, Аустријанац напао муслимана, честа су због тога и хапшења била. Руси су били мирни, иако су, пише Раде Познановић, на том радилишту најбројнији.

Има у овој књизи и таквих детаља да су, рецимо, Руси годинама причали како су се, по доласку у Србију, чудом чудили видевши да Срби једу кукурузни хлеб жуте боје. Мислили су да се такав хлеб меси са јајима, други су претпостављали да је то патишпањ. По томе су закључивали да су стигли у веома богату земљу. Кукуруз у Русији је искључиво беле боје и хлеб од тог брашна је бео.

Такође, помиње се и сахрана чувеног белогардејског генерала Врангела 1928. године у Београду. На опелу у београдској Цркви светог Марка певао је хор од 300 козака.

Добар део књиге „Руси међу Ерама” посвећен је животописима ових дошљака, познатијим и мање познатим тамо где су живели. Укупно је сабрано 457 биографија оних који су живели у седам срезова ужичког краја.

Остала су међу старијим Ужичанима посебно упамћена имена брачног пара Јурија и Зинаиде Дризо. Он чувени грађевински инжењер који је пројектовао многе путеве у овом крају, а она лекар, изузетан хуманиста, деценијама у народу поштована.

Улога у Четвртој офанзиви

Затим, врсни и необично предузимљиви грађевински инжењери Александар Осипов и Никола Прохоров, па сликар од умећа Всеволод Судзиловски, наставник музике Јуриј Павлишин, судија из Ариља Владимир Казмин, брачни пар лекара из Чајетине др Александар и др Наталија Бокарев, градски санитарни инспектор у Ужицу др Спиридон Бородин, па неки Михаил Станкијевич о чијим су брковима дугим 102 центиметра и предратне новине писале, па чувени генерал и инжењер Владимир Волођа Смирнов, који је руководио радовима на градњи подземних трезора Народне банке Југославије у Ужицу, а у току рата 1943. за Титову војску направио познати прелаз преко Неретве, током Четврте непријатељске офанзиве што је и филмом овековечено...

О њиховим животописима, и о многим другим знаним и незнаним, сведочи ова књига, корисна за потомке ових људи, али и за нове генерације које о Русима у ужичком крају нимало или недовољно знају.

Прича о овој књизи је истовремено и похвала изузетној упорности аутора Познановића, врсног ствараоца многих дела, доктора етнолошких наука, који пише лако и пријемчиво, увек изнова потврђујући да је у једноставности мајсторство.

Овом писцу ни његове 83 године нису биле сметња да месецима трага по архивама и разговара са потомцима овдашњих Руса, како би важне чињенице дошле до јавности.

Бранко Пејовић
[објављено: 24.11.2007.]