Oreska - Užice

Navršilo se pola veka od početka gradnje Trga partizana u Užicu, jednog od najlepših javnih prostora te vrste u Srbiji. Decenijama je taj prostor omiljeno sastajalište mladih i mesto za masovne političke skupove i razne manifestacije. Trg su često poredili sa onim u Braziliji, a još šezdesetih godina o njemu je pariski prestižni časopis „Arhitektura danas” pisao kao o sjajnom primeru urbanog graditeljstva.

Gradnja užičkog trga je opisana u knjizi „Carigradski memento”, čiji je autor Željko Marković: kako je rođena ideja da Titov grad dobije lep prostor i spomenik Josipu Brozu povodom 20 godina revolucije, ko je tri godine znoj prolivao da trg i okolne zgrade nastanu, kako je izgledala glamurozna svečanost otvaranja... Sve to, uz izjave neposrednih aktera tog vremena i niz drugih pojedinosti – prateći vreme od druge polovine 19. veka, kad je ovde nastala Žitna pijaca, do 1961, kada je trg svečano otvoren – sabrao je Marković u knjizi koja je pre nekoliko dana predstavljena u Užicu. Otvorena je i izložba dokumenata i fotografija koje svedoče o vremenu obuhvaćenom „Carigradskim mementom”, a sve to u okviru obeležavanja 60 godina rada užičkog Istorijskog arhiva.

Recenzent Markovićeve knjige direktorka Istorijskog arhiva Beograda Branka Prpa naglasila je vrednost kazivanja malih, običnih ljudi, onih koji su izmakli oku istorije, o jednom vremenu i važnim zbivanjima. Ona je upozorila na pogubnost neprestanog brisanja istorije koje vlasti kod nas, još od majskog prevrata, preko komunista naovamo, kao po pravilu čine, kao da od njih istorija počinje.

Prema rečima arhitekte Spasoja Krunića, u Srbiji je nedefinisan odnos prema javnim prostorima, trgovi i slična mesta su zaboravljeni pod naletima televizije koja komanduje umom, a Markovićeva knjiga preporučuje da se tim povodom nešto mora preduzeti.

Ovom prilikom bilo je i reči o prošlosti užičkog Istorijskog arhiva, čija se građa decenijama čuva u neuslovnom prostoru, ali koji će verovatno dogodine dobiti novu, modernu zgradu, gde će se, kako je rekao direktor Miroslav Dučić, arhivska građa čuvati na primeren način, a tu će biti i galerijski prostor, biblioteka, čitaonica, možda i konzervatorska radionica.

B. Pejović   :seljak-smile: :seljak-smile:
http://www.politika.co.yu/rubrike/Srbija/Kako-je-gradjen-uzichki-trg.lt.html (http://www.politika.co.yu/rubrike/Srbija/Kako-je-gradjen-uzichki-trg.lt.html)
(http://www.politika.rs:8080/uploads/rubrike/42576/i/1/Uzice,-trg,-S.Jovicic.jpg)

Sive boje remete šmek užičke razglednice

Sjaj koji nameće prostranstvo Gradskog trga, zelenilo Malog parka, skladni kompleks Trga Svetog Save, odmor za oči koji nudi Plaža, uređeno korito Đetinje - slike su koje Užičane čine ponosnim na centar svog grada, a mnoge goste ljubomornim. „Umetnički rad“ koji su Ere vajale decenijama ipak ima i svoju poleđinu, nagrizenu zubom vremena, nebrigom i halapljivošću za zaradom, oličenu u oronulim fasadama, polupanim pločnicima, neiskorišćenim površinama, građevinama koje se ne uklapaju u ambijent...

Upravo tu između planski pravljenog lica i nepromišljeno nametnutog naličja, izložena je prava urbanistička slika centra jednog od najvećih gradova zapadne Srbije.
U najstrožem centru Užica je Gradski trg, jedan od najvećih u Srbiji. Takvu ulogu, osim lokacije, opredelila mu je volja generacija Užičana da Trg bude omiljeno sastajalište mladih, detalji poput fontane, cvetnih vrtova, bašta restorana, zatim činjenica da je na njegovim obodima i pozorište, bioskop, biblioteka, hotel, Glavna ulica, Dom zdravlja. Perfektno osmišljen prostor, izgrađen po bukvaru urbanističkih pravila, vreme je ipak pregazilo, pa se danas Užičani sapliću o izvaljene pločnike kojim „patroliraju“ čopori pasa lutalica. Oči starijih Užičana teško se navikavaju na komercijalno šarenilo sprava za zabavu najmlađih, „posađeno“ nasred Trga, te ruglo koje kroz prozor nekadašnje „Gradske kavane“ servira neukus kineske robne kuće.
- Naš trg je parkiralište urbane svesti i pokretač gradskog duha. Pravila ga je moćna država i tim poduhvatom varošicu transformisala u grad, a ta moć se manifestovala i podizanjem okolnih zgrada izgrađenim u duhu moderne. Ipak, u tu kolevku grada malo se ulaže. Tek deo Trga je rekonstruisan iako je obnova pod hitno potrebna. Za renoviranjem vapi i zgrada pozorišta, koja bi samo sa novim zelenim staklima dobila drugi sjaj. Na nesreću, još nije sazrela svest da i takvi cehovi treba da se plate. Užicu je potrebna vizija grada koji se neće širiti po brdima, već oživljavati neiskorišćene prostore uz reku Đetinju, a tu prvenstveno mislim na naselje Međaj - ističe Ivan Petronijević, direktor Direkcije za izgradnju.
Za užičkog arhitektu Blagoja - Batu Radojičića, ponos Užica je i Trg Svetog Save. Na njemu je pedantno uklopljeno nekoliko škola, crkva, tu je muzejsko zdanje Jokanovića kuća, Gradska galerija, sportsko igralište, česma, veliki mural. Ma, sve u konac. Jedina kockica koja se ne uklapa u ambijent je saobraćaj.
- Izgradnjom montažnih javnih garaža i sistemom jednosmernih ulica pitanje saobraćaja se mora rešiti jer je nedopustivo da ispred škola i crkve prolaze automobili. Njegovo visočanstvo dinar uslovilo je da stara čaršija prema Plaži nestaje, pa na mestima starih građevina niču višespratnice. Ne protivim se tome, ali se nadogradnja mora činiti planski kao što je to bilo u Bloku C, koji je novim objektima ulepšan - smatra Radojičić.
Na Trg Svetog Save, koji kuva od mladosti jer je na njemu koncentrisano gro užičkih srednjih škola, „lepi“ se Mali park, zelena površina u hladu četinara koja je po nekoj nepisanoj generacijskoj podeli pripala penzionerima. Poseban šmek daje mu česma ostavljena u nasleđe gradu od nekadašnjeg opančarskog esnafa. Portret tog dela Užica ulepšava cvetna bašta ispred Skupštine grada, zdanja čijeg se eksterijera ne bi postideli ni gradovi razvijenih evropskih zemalja. Na drugu stranu, duž Glavne ulice prema Muzeju, neke sivlje boje remete šmek dopadljive užičke razglednice. Pre svega zapuštene zelene površine ispred blokova zgrada, rupe na pešačkim pločnicima na koje se neretko obrušavaju komadi dotrajale fasade sa višespratnica.
Akademski slikar Aleksandar Dimitrijević potencira da manjak parkirališta i uzane gradske ulice, kojima saobraćaju autobusi i teški kamioni, ruže izgled centra grada.
- Saobraćaj se mora izmestiti iz centra, Glavnu ulicu od opštine do Stare robne kuće pretvoriti u pešačku zonu, i napraviti nekoliko montažnih javnih garaža. Ulicama Strahinjića bana, Ljube Stojanovića, Kralja Petra Prvog, Slanuškom, nekada je od parkiranih automobila i teretnjaka koji traže izlaz iz gradske gužve teško proći i pešice, a kamoli vozilom - kaže Dimitrijević.

http://www.blic.co.yu/srbija.php?id=56656 (http://www.blic.co.yu/srbija.php?id=56656)

Na našem Trgu meni fali samo malo pospremanja. Da se rekonstruiše i donji deo Trga, ali ako može da ne traje godinu dana kao što je trajalo na gornjem delu. Ne smetaju mi bašte kafića, ne smetaju mi dečije spravice, to je život u gradu, a život i živost ne mogu da smetaju. Smeta mi što umesto pokondirenih i novokomponovanih nema više dece na Trgu, više biciklica, više loptica, više vijača, više smeha. Smeta mi što su naši mladi otišli, što je najbliža adresa na kojoj su se zadržali neka beogradska; smeta mi što naše gradske oce, ove kao i prošle, za to baš briga, što oni brinu o svojoj "prepametnoj" deci, što ličnoj, što partijskoj, a za drugu  decu, pametnu, a partijski neangažovanu, baš ih je briga. Oni im nisu zanimljivi. E, to mi smeta. Bez onih sa bicklicama i bez onih što se ne vraćaju sa dalekih adresa, ovaj grad, nažalost, nema perspektivu. A onda je sasvim nevažno gde je šta u ovom gradu raspoređeno ! Slažete li se ?

   
Данас у граду нема Ђулића моста, Касапчића моста, Александровог моста. На месту Житне пијаце, развио се Градски трг архитекте Станка Мандића, професора Архитектонског факултета у Београду.

Године 1953. расписан је, на иницијативу арх. Ружице Илић, у то време пројектанта Урбанистичког завода Титовог Ужица, ужи конкурс за идејно решење центра града, на који су били позвани чувени арх. Драгиша Брашован, арх. Бранко Игњатовић, арх. Ружица Илић, арх. Иво Куртовић, арх. Станко Мандић, арх. Милорад Пантовић. Додељене су две равноправне награде решењима арх. Станко Мандића и арх. М. Пантовића.
Крајем 1954. арх. Р. Илић је, као пројектант урбанистичког плана града, добила задатак да на основу награђених конкурсних радова направи интерполирано решење градског центра, које је почетком 1955. године Градски одбор и усвојио. У целини, трг је остао пролазан између две паралелне улице са северне и јужне стране и двоструко оријентисан, али је нарочито северо-источна страна (простор ка Слануши) остао отворен и деактивиран отвореним разграђеним простором у зеленилу.
Августа 1957. Народни одбор је поверио даљи рад на урбанистичком плану града, а нарочито градском центру, арх. Станку Мандићу а Ружицу Илић разрешио активности које је имала у контроли урбанистичке документације. Крајем 1958. године Народни одбор је усвојио решење центра које је предложио арх. Станко Мандић а пројектанти објеката на Тргу су остали исти.

Прва рушења извршена су крајем 1956. године, на простору Сланушке улице, изградњом стамбених и стамбено-пословних објеката, зграде Општинског суда и зграде Суп-а. Блок је настао као потпуно ново варијантно решење, урађено у Заводу за урбанизам и пројектовање у Београду. У касну јесен, 4 године касније, уследило је рушење Житне пијаце. На Тргу више нема Еснафске чесме, као историјско-композиционог акцента и знака којим је пројектант изразио пажњу према културном наслеђу.

Меморијалност простора истицала је до 1991. године бронзана колосална скулптура Првоборца. Аутор споменика је познати загребачки вајар Фране Кршинић, а завршене скице споменика и ливење 1961. године изведено је у атељеу Антуна Аугустинчића. Споменик је откривен на свечаности у оквиру обележавања 20. годишњице устанка народа и народности Југославије, 3. јула 1961. године. Открио га је Александар Ранковић, потпредседник СФР Југославије.

Слободни простори Трга су пешачки простори, травњаци и парковски простор. Укупна површина Трга са околним прилазима износи 19.154 м2. Коришћен је пешчар из села Пухова и мањим делом из Рта, недалеко од Гуче. Маћа је довлачена из истоименог села из околине Чачка. Трг се углавном поплочава са три врсте камена и то: (1) камен ,,Сирогојно светли'' из мајдана Сирогојна, срез Титово Ужице, у површини од 3.695 м2; (2) камен ,,Аранђеловачки гранит'' из Аранђеловачког Венчаца у површини од 5.847 м2; (3) камен ,,Маће'' из села Маћа, срез Чачак у површини од 1.280 м2. Прилази и плато за паркирање возила су површине од 6.170 м2, док зелене површине Трга обухватају површину од 2.168 м2.

Slazem se sto posto. Kad sam magistrirala prijavila sam se na Visu skolu u Uzicu da radim, oni su me odbili sa obrazlozenjem da nisam dovoljno kvalifiovana mada je na konkursu pisalo da traze magistra. Ja sam magistrirala u februaru, a diplome se dele dva puta godisnje tako da u tom trenutku nisam imala papir u ruci jer je to bilo u martu, a dali su mi diplomu negde u aprilu ili maju, ne secam se tacno.

Elem, to mi je bila prekretnica vracam li se u Uzice ili ostajem.

Sad sam na doktorskim studijama u S.A.D. (verovatno ne jedina iz Uzica) pa grad nema veze sa tim nikakve. Konkursi za stipendije se prave samo za dodiplomce (kao da mi na poslediplomskih ne znamo sta cemo sa parama).

Meni je trg moje drugo dvorište, jer tu sam odrastao i najlepši je bio do i za vreme ovog poslednjeg rata ,`99, jer tada na trgu  su bili oni koji trg, kao i Užice, osećaju kao deo sebe i gde god se našli (Beograd, Novi Sad, New York....) uvek će se predstavljati kao Užičani na privremenom radu. A šta sad imamo??!!! Puno kafanskih terasa  sa kojima, kako trg, tako i Užice "oživi" u maju i "ugasi" se u oktobru, što je jako pozitivno ,ali one sa sobom donose one ljude koji ovaj grad, a sa njim zajedno i trg ne osećaju kao svoj, koji nikad nisu sedeli u "Gradskoj kavani" i jeli ledene kocke.. koji nikad nisu čuli pesmu koja je nastala na tom trgu ("Dok Đetinja tiho šumi") ,kojima ne smeta otvorena kineska prodavnica, koji , jednostavno rečeno nemaju ni trunku kulture, jer ti isti su zaslužni što je danas Užice grad u koji se studenti nevracaju iako ga mnogo vole!!!!!

Steta, trg je stvarno poruzneo od kojekavih kafica i ta "cuvena " kineska prodavnica.Strasno.80-tih god to je bilo mesto na kome se skupljala omladina,  bio je prepun.

Tačno tako, bio je lep zato što je bio prepun, prepun mladih. A ne zato što je imao neke bolje sadržaje. Naravno, da bolji sadržaji ili uređenje ne bi škodili, naprotiv, ali omladina je ono čega nema, ili je sve manje i zato je sve tužniji taj Trg i za nas koji pamte Gradsku kafanu i za njih koji je ne pamte.

Sto vam toliko smeta kineska prodavnica? Ona je na spratu, a ko ne znam, vrlo lako moze da promasi ulaz.

TREBA VRATITI TITA NA TRG

i...?

Shta dobijamo time? Lepshi trg? Peseceniji? Zivlji? Ne razumem...

Jao nemojte i ovde o Titu, imate bar dve teme koje se time bave.

on je simbol trga pa kako ocete i da poseceniji trg bio bi turisticka atrakcija

Vala, Tito je imao bash veliki time off.. Mogao bi da se vrati tamo gde je bio... Meni ne smeta :)

Тито је Србију завио у црно, дабогда се у гробу преврн`о  ;D. Боље да га истопе и направе нешто занимљивије, или да га продају за неке добре паре и да од тих пара мало среде трг.

Ih bre. Pa svi znamo gde bi te pare zavrshile : )) Moraju dnevnice odbornicima da se isplate :D buaxaxa :D

Aj se nadjemo kod Tita :) To je bio shiz. Pa nesto mi se pokunjio iza Muzeja. Treba da se oformi neki komunisticki turizam za strance (mozda Kineze i Vijetnamce). Pazi ovo: tura da se vidi Tito, Kadinjaca i Jabuka. Garantovana zabava :)