Naslov: Priča o čoveku zvanom - Srbija Poruka od: Deporte 15.11.2012. 18:59:59 (http://www.dodaj.rs/f/32/2s/2CDpzvC/rep-veselinko.jpg) NEGDE između angažovanog „Zorana Đinđića“ i ženske „Drame o Mirjani i ovima oko nje“, prodavac džidžabidža i drangulija s ovdašnje pijace, čovek koji je sebe prozvao Srbija, stigao je pravo među ljubitelje angažovanog teatra u krcati hol užičkog Narodnog pozorišta. Publika u večernjim toaletama bila je već pripremljena da dočeka Veselinka Mrvaljevića (58), Srbiju, čudaka sa vunenim čarapama navučenim preko pantalona, đavolski potkresanom bradom i transparentnim siromaštvom - kao najrođenijeg. Poznavali su ga sa plakata ovogodišnje regionalne smotre. Njegova pojava u punoj veličini našla se ispod Malroovog slogana „Ovaj život ne vredi puno, ali ništa ne vredi kao ovaj život“. - Došli su ljudi pre festivala i pitali: Hoćeš li da se slikaš? Rekao sam, može, ali za pare. Ne dadoše mi ni dinara. Dali su mi komplet ulaznica za festival. Hteo sam da prodam karte, ali sam ih na kraju poklonio - priča Srbija. Bio je u holu, tu se slikao se sa publikom i selektorom festivala, ali nije video ni angažovanog „Đinđića“, ni žensku „Mirjanu“. Otišao je iz toplog pozorišnog hola svojim putem, kući, u izbeglički centar, daleko od najudaljenije margine jugoslovenskog festivala. Tu se pozorišni angažman Srbije, nažalost, završio. Njegov jugoslovenski životopis nije bio ništa lepši. - Rođen sam 13. februara 1955. Koliko mi je sada godina, vidite sami, ja da znam računanje, bio bih bogat čovek. Život sam proveo u Rijeci. Ovaj život je vredeo puno, dok nisam počeo da „teram šegu“: radio sam kao kolporter, a dok sam prodavao novine vikao sam na sav glas pred izbore: „Ne glasajte za Tuđmana“. Veselinko, povremeni stanar izbegličkih centara u Srbiji, od Bele Crkve, preko Krnjače, do Braneškog polja kod Užica kaže: - Nisu me poslušali, izabrali su Tuđmana, a mene su proterali. Seća se dana kada još nije bio Srbija. Jednom su ga u Rijeci neki momci teško istukli. Probudio se, kaže, polumrtav u nekoj prostoriji prekriven belim čaršavom, da li je bila bolnička soba ili kapela, ne zna. Od tada život vredi ni manje ni više nego koliko i mali prozor kroz koji je pobegao. Dan posle posete teatru, vratio se Srbija svojim uobičajenim aktivnostima. Divlja pijačna tezga je njegova jedina pozornica, posle godina muka, sada uspeva da zaradi za doručak u obližnjoj pekari, pod uslovom da ge inspekcija ne otera. Uspeo je da poveže 15 godina staža iz Hrvatske. Tamo je, tako kaže, radio u „Monteru“ i „Metalu“ kad nije bio kolporter. Nada se penziji, ako se dogodi neko čudo. Navikao se na Užičane, a i oni na njega. Na povratak u Hrvatsku ne pomišlja. Kući ga niko i ne zove. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:405865-Prica-o-coveku-zvanom---Srbija |