Petak popodne, zamire lep suncan dan a prognoza najavljuje da ce ceo vikend biti takav. Kratak telefonski dogovor odredjuje da se sutradan ujutro krece na prvi ovogodisnju rekreativnu akciju - penjemo se na Kablar. Uspon na Kablar je otprilike oko 1.5 puta veci nego uspon na Orlovac iznad Uzica.
Mladjova ideja mi se odmah dopala, prvo zato sto mi za pocetak odgovara nekilaksi uspon a i nikada nisam bio na Kablaru. Odmah sam na forum ubacio obavestenje ako se nadje jos neko zainteresovan ali nista od toga.
23. februar 2008. Oko 9 sati krecemo Mladjo, Mira i ja put Ovcar banje. Auto ostavljam u banji, svracamo u DoM na kafu i caj i da napunimo boce vodom, i onda lagano krecemo.
Eh lagano, to sam ja tako mislio da ce biti, medjutim, uspon se pokazo znatno ostriji. Tetive na nogama su vrlo brzo pocele da zatezu a i GPS je pokazivao prilicno brzu promenu nadmorske visine. Spas smo nalazili u vestim vidikovcima, tako da smo cesto dmarali i uzivali, iako nas je Sunce izneverilo. Vreme je bilo dobro za planinarenje, temperatura dobra i manja vlaznost, ali sunca je bilo malo za lepe fotografije.
Ubrzo smo izasli na zaravan kod Savine vode. Ovde se struktura terena pokazala u pravom svetlu: visoke stene izdubljene kraskim procesom u mnoog udubljenja, ali i rupa. U nekima od njih jos uvek ima vode. Mesto se verovatno po njima i zove Savina voda. Nema tu pravih izvbora vec voda curi iz pukotina na vise mesta i skuplja se u malim udubljenjima u kamenu, tako da se moze piti.
Na ovom mestu je sagradjena i mala crkva. Odozdo, sa magistralnog puta, od ove crkve se vidi samo beli krst, tako da ko ne zna, iam utisak da je to samo krst pricvrscena na stenu.
Posle pauze za fotografisanje, sastavili smo dalje, jedno vreme laganom stazom prteci stene, a onda je put okrenuo kroz jarugu pravo uvis pa se penjanje oteglo - nikako da jaruzi vidimo kraja. Kada je vec strpljenje pcelo da izdaje, staza skrenu ulevo, izmedju stena i ubrzo se nadjosmo na zaravni iznad velike provalije. Jos jedan izuzetan vidikovac, kao stvoren za odmor. Tada se malo i Sunce pojavilo, tako da samo se raspojasali i napravili poduzi odmor uzivajuci u gusterisanju.
Ostatak uspona je bio lagan. Vrlo brzo smo i naisli na sumski put, pa smo prateci njega, zaobisli vrh Kablara i uspeli se sa njega, blazom stranom sa severa (koga bas intereuje, do gore se moze doci i kolima).
Na samom vrhu smo zatekli jednu porodicu na izletu i jednu zutu kuju. Na samom vrhu se nalazi betonski stub na kome je metalna ploca sa ucratnim pravcim i udaljenostima od drugih poznatih planina. Odavde puc apogled na sve strane, i da je bilo vedro bas bi smo se nauzivali.
Uskoro su se izletnici pokupili i otisli, a ker, za koga smo mislili da je njihov, je ostao da leskari na vrhu Kablara. Kada smo zavrsili sa jelom, dali smo mu nesto da pojede sto ga je izgleda osokolilo da se druzi sa nama.
Kako sunca nikako nije bilo, nismo se preterano zadrzavali na vrhu. Vec u dolasku, razmisljali smo da se ne vracamo nazad istim putem nego da probamo da nadjemo neku drugu stazu. Mladen je bio uveren da postoji jos jedna planinarska staza kojom se na vrh moze izaci sa suprtne strane, kroz sumu, pa smo krenuli da je nadjemo. Ker je krenuo sa nama iako ga nismo zvali.
Sa drugoge, nesto nizeg vrha gde se nalazi i radio-relejna oprema, puca vidikprema Cacku a narocito jakutisak ostavljapogled na vijugavi tok jezera kojeg formira Zapadna Morava. Veliki deo ovog jezera s uopste ne vidi kada se u Cacak ide kolima.
Posle nesto malo tumaranja, naboli smo pravi put, i mnogo laganijim putem sisli do planinarskog doma. Tu je palo pranje cipela od blata u koje smo upali pred samim domom. Neplanirano, morali smo od planinarskog doma do Ovcar banje da krenemo peske, asfaltom, posto nam je auto ostao tamo. Niej nam tesko palo, mada smo svo troje poprilicno osecali umor od ove ipak jace ture. Niko od nas se nije zalio, jer nam je bas prijalo da se razdrmamo.
I tako, napravimo jedan lep krug, i vrlo dobar pocetak ovogodisnje sezone.
