POLITIKAКустуричин урнебес
У јучерашњем „Њујорк тајмсу” објављена је критика угледног извештача и критичара Алана Рајдинга о премијери опере „Време Цигана” Емира Кустурице. У тексту под насловом „Опера са ставом, гитарама и дозом Мејхема”, послатом из Париза, Рајдинг износи своје одушевљење Кустуричином визуелном имагинацијом и високо оцењује целу представу којој, судећи по бурном аплаузу, прориче успешну будућност. Текст преносимо у целини.
Париз, јуна – Режирање опера већ дуже време није изазов за филмске редитеље. Роман Полански и Вилијем Фридкин први су то учинили пре неколико година. Ентони Мингела и Мајкл Ханеке недавно су се и сами искушали у томе, а и Вуди Ален и Дејвид Кроненберг ускоро ће да се у то упусте. У сваком случају, реч је о идеји самих менаџера оперских кућа да динамику филма унесу (и, како се надају, привуку нову публику) у свој стандардни репертоар.
С друге стране, Жерар Мортије, директор Париске националне опере, ризиковао је када је позвао српског режисера Емира Кустурицу да овде створи ново дело. Једноставно, господин Мортије, који ће постати генерални менаџер и уметнички директор Њујоршке градске опере 2009. године, и од традиционално конзервативне публике захтевао је да прихвати такозвану циганску панк-оперу, са појачаним оркестром, поп-ап декором, јатом гусака и јаком дозом балканском магијског реализма.
Са „Временом Цигана”, адаптацијом Кустуричиног истоименог награђеног филма из 1988. године, на позорницу Опере Бастиља уведен је идиосинкретички свет.
Ближи бучном спектаклу него лирској опери, стоминутни шоу у једном чину држи се чврсто, како имагинативном сценом тако и учинком који је произишао из алтернације народне циганске музике и хард рока. Гласови који одзвањају кроз гласне звучнике чине се некако ближим гласовима музичке комедије него Моцарту или Вердију.
„Ова опера ће бити онаква каквом би је замислили монтипајтоновци”, рекао је новинарима Кустурица (52) током проба. „Она је некад пародија на оперу, а некада је аутопародија.”
У извесном смислу, она је управо оно што би поштоваоци Кустурице очекивали од овог режисера, рођеног Сарајлије, творца филмова „Отац на службеном путу” и „Андерграунд” који су добили главну награду у Кану 1985. и 1995. године, као и „Црни мачор, бела мачка”, „Аризона дрим” и „Дома за вешање”, можда његовог најпопуларнијег дела награђеног у Кану.
Дакле, изгледа да се ризик исплатио, бар судећи по овацијама које је у уторак доживело премијерно представљање Кустуричине позоришне адаптације овог филма. И, ако се учинило да је публика у Опери Бастиља била млађа него што је уобичајено, и то је део залога који је Мортије ставио на коцку: заказао је, наиме, 15 представа, 50 одсто више него што је норма, и преполовио је цену улазница у односу на устаљену.
Либрето који је написао Ненад Јанковић (Неле Карајлић) поједноставио је заплет филма, злехуду љубавну причу између двоје тинејџера Цигана, Перхана (Стеван Анђелковић) и Азре (Милица Тодоровић), као и Перханову везу са Ахмедом (Јанковић), љигавим сељаком који се обогатио у Милану тако што је киднаповао циганску децу и претварао их у просјаке.
Перхан тражи ђавола када са Ахмедом одлази у Милано, привучен обећањима о брзом богаћењу. При повратку у своје село, открива да је Азра затруднела са његовим ујаком кога убија. Перхан се жени Азром, али даје дете даље, да би неколико година касније открио да малишан проси у Милану. Када на крају Перхан сазнаје да је и његова сестра постала једна од Ахмедових проститутки, долази до опште пуцњаве у којој бина бива прекривена лешевима.
Написана без дијалога и речитатива, опера се пева на ромском језику са француским титловима, и одвија кроз низ целовитих сцена а сваку од њих уобличава Кустуричина изванредна визуелна имагинација. Иако је ово први пут да режира на позоришној сцени, очигледно је да је Кустурици и те како добро дошло његово филмско искуство у раду са гомилом људи, од којих су најупечатљивије бучне сеоске свадбе.
Ни музика опере му очигледно није страна. Јер, током двадесет година током којих је снимао филмове, Кустурица је свирао гитару у панк и техно рок групи „Забрањено пушење”. У овом случају, десеточлани бенд налази се у оркестарском делу Опере Бастиља, који дели са Garbage Serbian Philharmonia која, упркос бизарном имену, користи класичне музичке инструменте.
Учинак композитора Дејана Спаравала, Јанковића и Кустуричиног сина Стрибора иде од „умпа” ритмова, типичних за циганске песме и игре, повремено испрекиданих солима електричне гитаре и рок музиком, а велики део свега довољан је да понесе део публике која је тапшала у ритму (свакако, први пут у Париској опери).
Оно што чини да овај шоу тече глатко јесте расположење које подсећа на оно у циркуској препуној арени, са кепецима, жонглерима, акробатама и музичарима које повремено прате трактор, каравани, сеоске шатре што полећу са тла, три пуњене ћурке и увек присутно (и упадљиво лепо васпитано) јато гусака. (Ивана Протић дизајнирала је сцену, а Небојша Липановић костиме.)
Кустурица повремено пројектује одломке из филма, неки су из „Дома за вешање”, али и приказује поигравање Роберта де Нира са пиштољем у филму „Таксиста” Мартина Скорсезеа, чак и секвенцу са некадашњим аргентинским фудбалером Дијегом Армандом Марадоном у тренутку када постиже славни гол, из Кустуричиног документарца „Марадона”.
Из сцена које су снимљене у Милану, импресивна је у позадини фасада градске катедрале, Дуома, из које извиру, плешући, калуђерице и свештеници. И то је место где се одвија финална сцена: десетине карактера (неки су убијени само неколико минута раније), закачених за жице, подиже се и виси поред статуа светаца које украшавају катедралу.
Када је завеса пала, публика Опере Бастиља је одмах скочила на ноге, поздрављајући Кустурицу и његов тим. И како су добар део те публике чинили поштоваоци Кустурице, Мортије је могао да одахне са олакшањем. Јер, откако је 2004. године преузео Париску оперу, његова наклоност ка шокирању буржоазије доносила је колико „уаааа!” толико и аплауза.
Ако се „Време Цигана” покаже подједнако и опасним али и хитом који ће напунити благајну, оно је свеједно она врста шоуа који је Мортије морао да доведе у градску Оперу. Господин Мортије воли да закува ствари, а господин Кустурица зна како то да ради, како на сцени тако и изван ње.
