http://www.gradjanski.co.yuIgre bez granica na kratkim talasima
Na prvom HST šampionatu Srbije održanom 12. maja 2007. godine postavljeni su novi svetski standardi u telegrafiji velike brzine (HST – High Speed Telegraphy). Svu odgovornost za novi svetski rekord od 4.048 bodova u disciplini Morse Runner snosi mladi radio-amater, Somborac Goran Hajošević, koji se telegrafijom i radio-amaterizmom bavi praktično dve trećine svog života.
Takmičenja u radio-telegrafiji baziraju se na primopredaji Morzeovog koda. Takmičari bi za 60 sekundi trebalo da što tačnije prime ili predaju alfanumeričke sadržaje. To bi bile dve osnovne discipline sportske telegrafije. Stvari se malo komplikuju kad su u pitanju druge dve discipline: RUFZ i Morse Runner. Ekipa GL imala je tu sreću da je u finese radio-amaterskog sporta uvede mladić koji je nakon dvanaestogodišnje takmičarske karijere potvrdio svetske kvalitete :
– Disciplina RUFZ skraćenica je od nemačke reči "rufzeichen", što znači pozivni znak. Bazirana je na računarskom programu koji generiše pozive 50 virtuelnih radio-stanica. Zadatak takmičara je da u odabranoj brzini primi pozivni znak i to potvrdi pritiskom na enter, software generiše sledeći pozivni znak, s tim što se brzina predaje povećava. E, tu sam, recimo, neprikosnoven – u ovoj disciplini primio sam pozivni znak brzine 1.093 znakova u minutu. Radi poređenja, dužina trajanja jedne tačke (. – u Morzeovom kodu slovo E) iznosi oko 3 milisekunde. Veruj mi, to je stvarno mnogo brzo.
Dominacija
Svetskim zlatom osvojenim u RUFZ-u 2005. godine u Ohridu počinje dominacija operatora Hajoševića. Tad osvaja zlatnu medalju i u PED-u, a dva dana nakon takmičenja postiže novi, svoj prvi, svetski rekord u PED-u. Odmah nakon uspostavljanja novog rekorda menjaju se propozicije i PED je zamenjen Morse Runnerom:
– Disciplina Morse Runner simulacija je rada na radio-stanici. U desetominutnom intervalu računar simulira konstantne pozive četiri radio-stanice poznatih pozivnih znakova, koje emituju različitim brzinama i rade na nepoznatim, nakon svake uspostave veze slučajno generisanim frekvencijama u zadatom opsegu od 1 kHz. PAD je u tehničkom smislu bio vrlo sličan MR, s tim što se radilo pet minuta. Cilj svakog takmičara je da uspostavi što veći broj korektnih veza – objašnjava nam Goran i sa zadovoljstvom ističe: – E, pre dva sata sam upravo u toj disciplini postigao i svoj treći svetski rekord. Kako su takmičenju prisustvovale i međunarodne sudije, rekord je odmah i verifikovan. Prošli svetski rekord od 3.811 bodova, onaj iz Bugarske u Primorskom, kojim sam 2006. godine uzeo evropsko prvenstvo, popravio sam za 273, tako da novi svetski rekord izosi 4.084 poena. Tim rezultatom postao sam prvak Srbije u MR.
Opaska novinara GL bila bi da je drugoplasirani na državnom šampionatu zabeležio 2.282 poena, a zaključak bi bio: "Dečko stvarno odbija."
Da li je to cyborg ili je to ljudsko biće ?
HST zahteva nadljudsku koncentraciju. Ilustrovaćemo to konkretnim primerom. Šta je Goran morao da uradi da bi ostvario skor od 4.084 ? U intervalu od 10 minuta, s četiri radio-stanice u Morzeovom kodu, odrađen je celokupni primopredajni protokol 72 puta, s tim što nakon uspostave veze svaka stanica menja frekvenciju i brzinu emitovanja. Da bi ste to postigli, morate biti najbrži na svetu. O subjektivnom osećaju Goran govori sledeće:
– Sve vreme dok sam radio imao sam utisak da sam jako, jako spor. Pogotovo u prvom minutu rada. Međutim, kako je vreme prolazilo ubrzavao sam, tako da sam razbijao i one barijere kad se dve ili više stanica nalaze na istoj frekvenciji. Teoretski, tad je nemoguće uspostaviti vezu sa svim stanicama koje se "preklapaju", ali danas me ništa nije moglo zaustaviti. Koja brzina rada je u pitanju primećujem tek kad gledam druge takmičare. Iako su realno znatno sporiji od mene, posmatraču deluju nenormalno brzo. Što se tiče prijema telegrafije na sluh, fizički sam ograničen. Ja primam oko 240 znakova u minuti, to je mnogo brzo. Praktično je nemoguće zapisati ih olovkom, tako da koristim tastaturu računara. Ali i tu sam ograničen, ruke ne stižu da zabeleže sve ono što mozak registruje.
Izazov za sumnjičavog čitaoca mogao bi da bude sledeći: pokušaj da za 10 minuta fiksnim telefonom obaviš 72 razgovora birajući različite brojeve, i da ostvariš minimalnu ali kulturnu komunikaciju sa sagovornikom, s tim da, ako je veza zauzeta, ideš na sledeći broj. Brojeve tražiš u imeniku, po četiri zadata lična imena. Poređenje možda i nije adekvatno, ali smo njime sigurno poentirali.
Kolateralna šteta
U senci novog svetskog rekorda u MR, recimo, naprednijoj disciplini telegrafije, došlo je do obaranja i jednog državnog rekorda. Osim RUFZ-a i MR, 15 takmičara se nadmetalo i u klasičnoj primopredaji Morzeovog koda po sledećim propozicijama: primaju se ili predaju slova, brojevi i kombinacija (slova, brojevi, interpunkcija). Tekst traje jedan minut, a cilj je kopirati tekst sa što manjim brojem grešaka. Dozvoljeno je napraviti pet grešaka u tekstu. Ako ih takmičar napravi više od pet, taj tekst pada.
Pomenuti novi državni rekord postignut je u kategoriji prijema brojeva. Nije nas iznenadilo što je i u ovo umešan Goran. Princip je isti i već pomalo dosadan, pošto on drži državne rekorde u svim kategorijama primopredaje. Ovog puta je korigovao svoj prethodni državni rekord u prijemu brojeva koji sad iznosi 200 primljenih brojeva u minuti, s marginom od pet grešaka. Stvarno vrlo brzo i vrlo ludo, naročito kad se ima u vidu da se u Morzeovom kodu brojevi sastoje od pet signala, dok slova imaju od jedan do četiri signala.
Najprofesionalniji amateri na svetu
Naravno, da bi se postizali ovakvi rezultati neminovno je dugo i naporno vežbanje. U pitanju su sati i sati treninga kroz godine i godine rada. Goran se rodio 1983. godine i u Novom Sadu studira Zaštitu životne sredine. Pod uticajem oca, radio-amaterizmom bavi se od šeste godine. Takmiči se od 1995. i činjenica je da je dosegao sâm vrh delatnosti. Međutim, u samoj svojoj ideji ovaj hobi ima dodatak "amateri" i praktično svuda u svetu je upravo tako. Svoju motivaciju za ovakvo vanredno usavršavanje Goran objašnjava:
– Možda mi nećeš verovati kad ti kažem šta mi pruža maksimalnu satisfakciju. Ovo je jako širok hobi: čovek može da radi velik broj stvari. Najbolje se isključim iz svakodnevice kad sednem za radio-stanicu. Neka takmičenja traju i 48 sati. Kao manijak sediš sve vreme na stolici, imaš radio-stanicu računar i to je to. Posle toga ustaješ, podočnjake zabaciš za rame, ali osećaš sreću zato što znaš da si dobro i profesionalno radio. Međutim, malo je demorališuće to što nakon toliko godina usavršavanja nije moguće pronaći profesionalnu afirmaciju. Čovek se ponekad zapita čemu sve to. Jedini telegrafisti na svetu plaćeni da treniraju jesu Rusi, ali oni su priča za sebe.
