http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=15928Ужичкој фабрици под земљом дани одбројани
Некад тајна, сада терет
Једина подземна фабрика код нас „Први партизан” прави трошкове од милион евра годишње, па размишљају да је затворе
УЖИЦЕ – Фабрику под земљом у Ужицу, несвакидашњи производни погон у дубинама брда Забучја, ужичку „рупу”, како је овде у жаргону зову, време је, изгледа, прегазило. Највећа овдашња „војна тајна” сели се, по свему судећи, у историју. Tрошкови које та фабрика прави „Првом партизану”, фирми која у овом простору већ више од четврт века организује део производње своје стрељачке и комерцијалне муниције, постали су сувишан и нелогичан терет. Од те велике „војне тајне” из доба Титове Југославије, мистерије о војном погону у брду, ту направљеном да се и у случају рата овде муниција несметано производи, мало је данас било каквих непознаница остало. Она и сада, као некад, ради и за свет прави милионе метака. Али, сада је доба кад економија има превласт над тајнама сваке врсте, те управо економски разлози мењају судбину ове подземне фабрике, смештене у недрима стеновитог Забучја, уз магистрални пут, и то некаквим лименим завесама заштићене од погледа са пута.
Кроз лавиринт до посла
Још је средином седамдесетих почела њена градња. Била је дотле једна у Коњицу, слична, а мања, па се овој уз нарочиту озбиљност државе приступило. Градила се ова ужичка пет-шест година, ту у брду, као део оближњег „Првог партизана”, модеран погон за производњу стрељачке муниције. Поклапао се такав подухват са тадашњим ставом ЈНА о заштити осетљиве производње у случају рата.
– Будући да на простору тада сложеног „Првог партизана” није било довољно места нити сигурносних услова за ту производњу, направљен је потпуно аутономан подземни објекат, са сопственим снабдевањем водом, струјом, горивом, климатизацијом – сећа се тадашњи директор Наменске производње „Првог партизана”, сада пензионер, Војо Станисављевић. – Његова унутрашњост била је строго чувана војна тајна и неко ко не ради у овом предузећу унутра је могао ући само уз одобрење Министарства одбране. Ту су производне хале специфичног изгледа, тзв. галерије, улазна блиндирана врата, стотинама метара дуги подземни ходници, објекат потпуно заштићен од класичног ратног напада. И цео процес производње, од уласка основног материјала до изласка готовог производа, ту се одвијао.
Станисављевић каже да је подземна фабрика, после дуге градње и великих улагања, почела да ради у лето 1980. године, који месец после Титове смрти. Држава је за тај објекат изузетно била заинтересована. Поред тога, „Први партизан” је имао кадар који је пратио развој муниције у свету, и источног и западног порекла, држао тај корак и стекао услове да и данас, после свега што нас је снашло, има солидну перспективу у тој производњи. Радници који су у подземном објекту радили били су тада у обавези да чувају ту војну тајну, да унаоколо не причају превише о унутрашњости тог посебно уређеног подземља.
А унутар фабрике, знало се то у Ужицу, од јаких челичних врата пут води кроз дуг централни ходник и од њега на разне стране ка тим галеријама, бетонираним тунелима, где се налазе простори за поједине производне операције. До детаља је вођено рачуна да све што радницима треба ту и буде, чак је својевремено овде била и мала амбуланта. Ходници на све стране су и онима који ту раде стварали загонетку о томе куда воде и имају ли краја. Причало се непроверено, више нагађало, да можда из ове фабрике некакве степенице излазе на врх брда Забучја.
Тражиће нову намену
Но, времена се мењају и сада се таквим темама прилази нормално, без тајновитости. По речима садашњег директора „Првог партизана” Добросава Андрића, прича о овој фабрици постоји у свету и многи страни пословни партнери су ушли унутра. У њој је сада малтене две трећине укупне производње „Првог партизана”, који успешно извози на све континенте. Али, трошкови које она прави су тренутно важнија тема, па и то колико је боравак у таквом подземном објекту, у затвореном простору, погодан за човека.
– Тај објекат, с обзиром на то да је под земљом, мора имати климатизацију свих 24 сата сваког дана у години. Значи, температуру од 20 степени, одређену влажност, прописане услове. За то се троши одређена врста енергије, а ту је и потрошња струје повећана будући да осветљење ради 24 сата дневно. Објекат јесте погодан за боравак и рад, али ма како био удобан, мање је хуман него фабрика на отвореном простору и свежем ваздуху. Људи који ту раде имају одређене додатке и надокнаде. И кад се сви ти трошкови саберу, стигне се до суме од око милион евра на годишњем нивоу. А кад би тај новац уложили у модернизацију производње у „Првом партизану”, фирма би свакако веома технолошки узнапредовала. Дакле, економски и хумани разлози су опредељујући што о исељењу подземне фабрике озбиљно размишљамо – објашњава директор Андрић и додаје да као и сви грађани ове државе верује да не постоји више опасности од ратних сукоба и да би живот на овим просторима, уласком у Партнерство за мир, убудуће могао бити мирнији .
Наравно, дефинитивна одлука о томе да се јединствени објекат исели није донета, јер је држава већински власник „Првог партизана”. Но, управа те фирме намерава да током 2007. године испостави такав захтев. Већ је купљено око 3.500 квадрата простора од предузећа „Тврди метал” ради премештања појединих делова и враћања машина из подземне фабрике на некадашње место, у пословни круг у Крчагову.
У које намене ће, ако дође до исељења, убудуће онај простор у брду бити коришћен – не зна се. Стручни тимови, каже директор, тражиће му будућу намену.
А шали и мудровању склони Ужичани већ „планирају” да би ту био идеалан простор да се гаје печурке. Пола Европе, кажу, одавде би могло печуркама да се снабдева. Под условом, наравно, да онај ко их буде гајио издржи толике трошкове одржавања тог простора.
Бранко Пејовић
[објављено: 01.01.2007.]
