http://www.danas.rs/vesti/kultura/problemi_i_poruke_pozorista_su_univerzalni.11.html?news_id=160138INTERVJU - Zoran Stamatović, direktor Narodnog pozorišta iz Užica
Problemi i poruke pozorišta su univerzalni
* Živimo u državi u kojoj su samo u jednom danu gotovo svi mediji kao glavne vesti objavili da su dva ljudska leša pronađena u gepeku, da je radnik u Novom Pazaru odsekao sebi prst, a mladićnožem isekao svoju devojku... Voleo bih da nam humaniji dramski podlošci budu inspiracija, ali očigledno to nije moguće
Poslednjih godina Narodno pozorište iz Užica postiže velike uspehe, poput učešća na Venecijanskom bijenalu, mnoštva nagrada na domaćim i inostranim festivalima, a većtri godine zaredom ubedljivo pobeđuje na Festivalu profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“. Na tom festivalu, nedavno održanom u Šapcu, komadu „Rodoljupci“ (J. S. Popović/Lari Zapija), sa kojim će se užički ansambl predstaviti i na Sterijinom pozorju, dodeljene su tri nagrade - za najbolju predstavu, režiju i scenografiju. Istakavši da uspesi nisu slučajnost, većposledica kontinuiranog i timskog rada, direktor Zoran Stamatovićnavodi da je užičko pozorište pronašlo svoj put kojim želi da pomiri tradicionalni teatar i moderna evropska kretanja u pozorišnoj umetnosti.
- Imamo dobar tim, na čelu sa umetničkim direktorom Nemanjom Rankovićem, a recept za uspeh su kreativni i sposobni ljudi, željni da rade i da uzdrmaju učmalost - kaže Stamatović, dobitnik prošlogodišnje nagrade za posebne zasluge u razvoju pozorišnog života „Nikola - Peca Petrović“.
Ipak, užičko pozorište ima i problema, nije sve sjajno, zar ne?
- Ne opterećuju nas posebni problemi, većoni koji postoje u svim pozorištima Srbije. To su nekonzistentna politika u kulturi, nepostojanje zakona o kulturi i pozorištu, a samim tim nedostaju i odgovori na pitanje kakvo pozorište treba našem društvu? Pored osnovne delatnosti, naše pozorište često obavlja niz drugih aktivnosti, poput raznoraznih manifestacija, koje pomažu razvoju grada, ali pomalo koče našu osnovnu delatnost.
Deo publike smatra da sa scene nudite mračnjaštvo, tamnu stranu društva, maltene da je pozorišna scena postala surovo ogledalo sadašnjice, te da nedostaju vedriji komadi...
- Ne možemo da budemo izvan društva. Pozorište je onakvo kakvo zaslužujemo. Ono ne može biti ni bolje ni gore od društva i trenutka u kome se nalazimo. Živimo u državi u kojoj su samo u jednom danu gotovo svi mediji kao glavne vesti objavili da su dva ljudska leša pronađena u gepeku, da je radnik u Novom Pazaru odsekao sebi prst, a mladićnožem isekao svoju devojku... Voleo bih da nam humaniji dramski podlošci budu inspiracija, ali očigledno to nije moguće.
Vi ste i predsednik Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije. Koji su to problemi pozorišta van Beograda?
- Ne postoje specifični problemi pojedinačnih pozoršta, osim različitog materijalnog položaja i međuljudskih odnosa. Problemi i poruke pozorišta su univerzalni. Na nedavnom sastanku u Šapcu, založili smo se za solidarnost da, u uslovima krize, kroz koprodukcije ili razmene i novi način upravljanja, pokušamo da postignemo željene rezultate i da sadašnju međusobnu utakmicu, pretvorimo u pomaganje i zajedništvo. Zajednica profesionalnih pozorišta u stanju je nekakve hibernacije - postoji, ali ne funkcioniše. Stvari se moraju menjati, jer ne bi se baš reklo da je dobro sve što napravimo. Uskoro ću kolegama ponuditi dokument o transformaciji, a možda ćemo do kraja godine održati skupštinu, i to udruženje formirati na drugačijim osnovama.
Česte su podele na metropolsku i provincijsku pozorišnu umetnost, gde ova druga odrednica dobija pežorativne karakteristike...
- To je proizvod ugla gledanja i mogućnosti za prezentaciju onoga što radite. Primera radi, na premijerama u pozorištima van Beograda najčešće nema novinara, a kamoli pozorišnog kritičara. Bez dostupnosti medijima i kritičkog osvrta nema mogućnosti za poređenja. Nema etalona, a njega ne može uspostavljati isključivo glavni grad, većje moguće da se on uspostavlja i na drugim mestima, često čistijih ogledala, nezamagljenih dnevnošću. Potrebna je interakcija, a ona je moguća tek kada se Srbija regionalizuje, jer ovako centralizovana država neumitno vodi još većoj marginalizaciji periferije. To u jednom trenutku postaje i duhovna periferija, zbog negativne selekcije, pošto kvalitetniji i bolji u nedostatku tržišta u provinciji odlaze u razvijenije centre, pa i van zemlje.
Da li će zbog krize biti redukovan program užičkog pozorišta?
- Nikako. Sa manje novca ponudićemo više programa, ali redukovaćemo troškove. Kriza nije vreme da se ne radi, već da se više razmišlja i dodatni motiv da se savlada. Publici ćemo do kraja godine ponuditi pet, uslovno rečeno, jeftinijih komada sa dva ili tri lica, u kojima će naši glumci biti reditelji, scenografi i kostimografi. Pored toga, 27. maja počećemo pripreme za veliki projekat - „Majstor i Margarita“ Mihaila Bulgakova, koji će režirati Aleksandar Lukač. Za te programe iz gradskog budžeta planiran je iznos od pet miliona dinara, a poređenja radi, pozorište koje nam je bilo konkurent za nagradu na festivalu u Šapcu, u jednu predstavu uložilo je dvadeset miliona dinara. Ipak, novac ne mora da bude garancija kvaliteta. Ne zagovaram siromaštvo, ali često materijalno bogatstvo poziva na lenjost duha. Idealno bi bilo da su stvari izbalansirane, tako da materijalna potpora bude dovoljna, a duh neuspavan. Grad Užice, prema svojim mogućnostima, odgovara na naše potrebe i nemamo velikih zamerki na gradsku vlast.
Autor: Nenad Kovačević
