V. ARSENIJEVIC: JOŠ UVEK SMO U POTPALUBLJU
Branka MIHAJLOVIC (Portret gosta: Isidora SEKULIC)
VRLO DOBRO SE SECAMO VREMENA KADA JE POSTOJALO POZITIVNO UZBUÐENJE, KADA JE NAŠ KULTURNI PROSTOR BIO DALEKO VECI I KADA STE IMALI SJAJAN OSECAJ ŠTO U BEOGRAD DOLAZE AUTORI IZ RIJEKE, A ONI IZ NIŠA SU ODLAZILI U MOSTAR. RAZMENA RAZLICITIH ISKUSTAVA JE JUGOSLOVENSKU KNJIŽEVNOST CINILA SJAJNOM, KAŽE VLADIMIR ARSENIJEVIC, NAJMLAÐI DOBITNIK NIN-OVE NAGRADE, PISAC I IZDAVAC.
PORTRET GOSTA
Beograd 1995. godine. Literarni krugovi prestonice s nestrpljenjem ocekuju vest o tome, ko je laureat NiN-ove nagrade za roman godine. I onda, medijska bomba, dogodilo se cudo. Žiri koji je svojom odlukom pokazao potpuni imunitet na velika imena, jer u konkurenciji su bili Milovan Ðilas, Vuk Draškovic i Dragoslav Mihajilovic, odlucio se za roman "U Potpalublju", javnosti savršeno nepoznatog Vladimira Arsenijevica, koji sa svojih 29 godina postaje najmladi dobitnik ove ugledne nagrade. Skromno, gotovo stidljivo, prihvatio je ulogu pobednika koju mu je doneo roman o novoj, izgubljenoj generaciji koja je odbila da bude orude u rukama politickih mocnika, o generaciji koja je bila svedok užasa, a nije imala moci da mu se odupre.
Kako je Arsenijevic živeo pre nego što je postao slavan? Otac mu je bio kapetan bojnog broda, te je Vladimir roden u Puli. Sa sedam godina dolazi u Beograd, a sa cetrnaest pocinje, opcinjen literaturom, da prekucava knjige. Jedno vreme ga je, tada sve prisutniji, pank prilicno zagrejao, pa je osnovao i dva benda, najpre Urbanu gerilu, a potom Berliner štrase. Ubrzo je shvatio da mu vreme provedeno u bendu ne donosi adekvatne rezultate. Latio se pisanja, zbog cega je izabrao školu za kuvare jer, kako sam kaže: "Tamo je bilo najmanje predmeta, pa sam imao više vremena za pisanje". Posle škole odlazi za London gde ostaje pet godina, a onda se, posle intezivnih mirisa kuhinje i parfimerije u kojima je radio, vraca u Beograd i radi kao turisticki vodic u agenciji Kon-tiki. Tako docekuje godine rata, vreme zla i svoju prvu nagradu koja ce mu u mnogome promeniti život.
Njegov prvenac doživece osam izdanja i prevode na petnaestak svetskih jezika, dramsku adaptaciju i veoma uspelu predstavu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Tri godine nakon knjge ''U potpalublju '' izlazi ''Andela'', drugi deo vec najavljene trilogije koju je autor nazvao ''Kloaka maxima''. Roman nastavlja da prati sudbine istih likova nesrecne generacije u periodu prvih šest meseci 1992. godine, otkrivajuci do kraja pišcev literalni kredo koji se sastoji u potrebi da život i dogadaje gleda širom otvorenih ociju, da ih razume i komentariše. I ovaj roman je doživeo nekoliko izdanja i bio vrlo dobro ocenjen. Pedesetog dana NATO bombardovanja Vladimir Arsenijevic, preko Sarajeva, Zagreba, Ljubljane i Budimpešte, odlazi za Mexico City kao stipendista medunarodnog Parlamenta pisaca. Proveo je tamo nešto manje od dve godine i napisao svoju trecu knjigu "Mexico, ratni dnevnik" koja insistira na snažnim emocijama glavnog junaka, na strahu, antiherojstvu, na etickim opservacijama. Jedan deo napisao je po ispovesti, novog, u Mexicu stecenog prijatelja, Džefdeta Bajraja.
Povratak u Beograd. Vladimir osniva sopstvenu izdavacku kucu ''Rende'' u kojoj je do sada objavio trinaest naslova. Kaže da je orjentisan na oštre, nekonvencionalne mlade autore, na gej-lezbijske autore, i na one iz nekada zajednicke domovine. Aktivno ucestvuje na festivalima alternativne književnosti o kojima veli da više nisu alternativa vec A produkcija. Clan je Foruma pisaca i Grupe nezavisnih autora u cije društvo nije tako lako uci. Za one koji nisu procitali niti jedan Vladimirov roman, evo jednog od njegovih bazicnih stavova iz intervjua s kraja 2000. godine: "Nisam vaspitavan da mrzim ili prezirem. Ono cemu me je licno iskustvo poducilo jeste, da ljudi postoje suštinski iskljucivo kao osobe. Svi drugi identiteti su natureni i lažni. Ja ne priznajem Meksikance, Engleze, Srbe ili Albance medu nama. Tu zaista vidim samo strašno puno ljudi od kojih neki mogu da mi prijaju, a neki ne. Tu se završava citavo moje bavljenje ovom problematikom".
Mašala, Vladimire! No, kako stvari stoje, bice da ovo i nije neka preporuka za sticanje novih citalaca u Srbiji.
RFE
Vodimo ovaj razgovor dok ste vi na zanimljivoj turneji po Sloveniji, trenutno u Mariboru. Kojim povodom ste u Sloveniji?
ARSENIJEVIC
Knjiga "Mexico, ratni dnevnik" se upravo pojavila u prevodu Maje Novak koja je pre nekoliko godina, na slovenacki jezik, prevela i moj prvi roman "U potbalublju". Roman je izašao u izdanju mlade izdavacke kuce Litera iz Maribora. Tokom proteklih nekoliko dana imali smo nekoliko press konferencija u Mariboru i Ljubljani, i jedno sjajno literarno vece u jazz klubu Sacmo u Mariboru-gdje je knjiga bila predstavljena.
Ljudi nije bilo puno, negde oko pedesetak. Postoji taj trenutak kada se oformi jedna vrlo lepa komunikacija izmedu vas na sceni i same publike. Imao sam intenzivan osecaj da ono što pricam pada na plodno tlo i da ljudi razumeju šta želim da kažem. Jednim delom smo pricali o samoj temi knjige, o odnosu Srba i Albanaca, što nije tema za koju bi ljudi u Sloveniji mogli direktno da budu zaintereovani, ali se ispostavilo da jesu, i da tumace tu temu kroz jedan širi, univerzalniji kontekst.
Nakon beogradskog izdanja, zatim kosovskog izdanja na albanskom jeziku, evo sada i slovenackog. Ova knjiga kruži po ex YU prostorima, što je meni posebno drago.
Što me posebno pleni u samoj Sloveniji je vidna prisutnost mladih ljudi na kulturnoj sceni, tako da ste kontinuirano okruženi veoma mladim svetom. Po prirodi stvari, sa njima ostvarujem dosta dobru komunikaciju. Veoma se dobro osecam ovde.
RFE
Šta ih najviše interesuje vezano za Kosovo?
ARSENIJEVIC
Ono što ja primecujem u Sloveniji je, da su vrlo dobro upoznati sa onim što se dogadalo na bivšim jugoslovenskim prostorima tokom poslednje decenije dvadesetog veka. Ne samo da su upoznati nego su i emotivno angažovani. Mislim da smo mi stvorili taj mit o Slovencima kao suštinski nezainteresovanim za jugoslovenski problem. Mislim da postoji jedna uslovljenost zajednickim životom u SFRJ i jedna uzajamna senzibilnost izmedu svih bivših jugoslovenskih naroda. Naprosto, emotivno razumemo jedni druge i umemo da saosecamo jedni sa drugima.
Tokom proteklih desetak godina Slovenija je, na jedan vrlo stabilan, razuman i miran nacin, uspela da se distnacira politicki i ekonomski od bivših prostora Jugoslavije i da uspostavi novu ravnotežu u sopstvenom društvu, ali je sada poraslo jedno osecanje, sazrela je volja i potreba da se kulturni i svakodnevni kontakti ponovo ojacaju. Mislim da je Sloveniji potrebno to zalede koje je imala i da joj ono daje jednu sigurnost u izvesnosm smislu. Kako se približava trenutak pridruživanja Slovenije Evropi vidi se da jaca jedna vrsta zabrinutosti i jedna želja da se Slovenija pomalo okrene južnije, da potraži deo identiteta u sopstvenom zaledu. Mislim da tu Slovenija ima da ponudi strašno puno, ne samo ekonomski, nego i na nivou intezivne kulturne komunikacije.
RFE
Da li ste imali priliku da prošetate po knjižarama u Ljubljani i Mariboru? Šta Slovenci citaju i šta prevode?
ARSENIJEVIC
Primetio sam jednu pravilnost. Svi mi iz bivše Jugoslavije smo fascinirani onim što nademo jedni kod drugih. Slovenci dodu u Beograd i kažu kako je sjajno što knjižare nisu sterilne, kao kod njih. Knjige leže po podu i možete da kopate po njima, ima toliko prevoda i toliko izdavaca.
Mi, kad dodemo u Sloveniju, kažemo da je divno jer su knjige prekrasno složene od A do Ž i sve može da se nade. Svakome onaj model, koji ne nalazi kod kuce, nedostaje. Ono što me impresionira kod slovenackih knjižara je ono što me impresionira kod slovenackog društva uopšte, a to je pojacani smisao za red, za racionalizaciju svega, pa i knjižarskog prostora.
Knjižarstvo i izdavacki posao je u Srbiji zahuktaliji, proizvode više, više se prevodi, više novih naslova izade, produkcija je raznovrsnija, ali u Sloveniji preovladuje fascinantan tehnicki aspekt. Knjige su izuzetno dobro tehnicki izvedene, povez i štampa su izvanredni. Cene su za nekoga iz Srbije poprilicne.
Od onoga što su svetski tokovi, i ovde i tamo, nací cete slicne naslove. Ono što mene posebno interesuje u Sloveniji, privatno i profesionalno, jeste slovenacka književna scena, tako da sam se posebno posvecivao temama koje se ticu mladih književnika i novih knjiga slovenackih autora. Vidim da u Sloveniji, kao i u Hrvatskoj, dolazi do talasa novog uzbudenja sopstvenim stvaralaštvom. Mislim da je to posledica svojevrsnog vakuma koji je u literalnom smislu zahvatio sve zemlje post komunizma koje su ušle u jednu sveukupnu, politicku i ekonomsku tranziciju. Došao je trenutak kada je stasala mlada književna generacija koja može na snažan, književni nacin da se uhvati u koštac sa temama koje odgovaraju novom dobu u Sloveniji. Pojavio se jedan broj autora koji su zaista sjajni. Izdavacka kuca Rende je veoma zainetresovana da neke od tih autora predstavi srpskim citaocima.
Dušan Cater je u izdanju Belatrine objavio svoj novi roman "Opet pijan" i istice se medu slovenackim autorima. Veoma je jaka pesnicka scena. Jurij Hudolin, koji je prevoden i u Hrvatskoj, i u Makedoniji, a nadam se da ce biti pretstavljen i kod nas, je takode jedan od vodecih mladih književnika Slovenija. Ima mnogo mladih ljudi koji su godišta od 1970. do 1975. Scena nije toliko uzbudljiva kao u susednoj Hrvatskoj gde sve pršti od nove književnosti koja privlaci neverovatnu medijsku pažnju, ali se vide jasna pomeranja u odnosu na mrtvo more koje je vladalo do pre samo nekoliko godina.
Poslednjih godina dosta je bilo književnosti koja se bavila društvenom marginom. Jezik je daleko jednostavniji, daleko manje samosvestan, daleko bliži kolokvijalnom jeziku i govoru ulice.
I u izdavackom svetu je došlo do znacajnih pomeranja. U vreme kada je ovde objavljen roman "U potbalublju", negde 1996. godine, izdavacka slika je bila potpuno ista kao i osamdesetih godina. To su bili izdavaci iz socijalistickog doba. Sada primat drže mlade, studentske, izdavacke kuce koje predstavljaju buducnost slovenackog izdavaštva i slovenacke kulture uopšte.
RFE
Sem vas, koje autore Slovenci citaju kada je u pitanju književnost iz Srbije i Crne gore?
ARSENIJEVIC
Imam utisak da se naša književnost vrlo malo prezentuje u Sloveniji. Mislim da je to delom problem i slovenackih izdavaca i naše kjniževnosti. Mali je broj naslova koji senzibilitetom odgovaraju onome što bi ocekivao savremeni citalac sa ovih prostora.
Prevedeno je nešto autora iz Hrvatske, poput Zorana Ferica ili Drage Glamuzine ili novije generacije hrvatske scene. Mislim da je to stvar novog senzibiliteta u hrvatskoj književnosti, koji se kod nas još ne nazire. Nekako se naša književnost zaglavila u osamdesetim godinama i nikako da mrdne odatle. Nije pitanje kvaliteta, nego ona ne nalazi nacina da korespondira sa dobom u kome se nalazi. To je ono što je nepremostiv problem koji ima veze sa onim što književna kritika podstice u srpskoj književnosti. Mladi autori jednog savremenijeg senzibiliteta ne nalaze prostora za sebe, ne nalaze nacina kako bi svoje knjige plasirali i zbog toga ostaju nevidljivi za citaoce van Srbije. To je zaista velika šteta. Potrudio sam se da svoje ovdašnje prijatelje informišem o nekim imenima koje smatram interesantnim u domacem književnom prostoru.
Jedna od njih je dramaturg i pesnikinja Milena Markovic, kod nas popularna po tekstu "Paviljoni" koji je pretstavljen u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i, po mom skromnom, nepesnickom, mišljenju, najboljoj pesnickoj zbirci -"Pas koji je pojeo sunce" . Knjiga je prevedena na švedski jezik i Milena se sada nalazi na pesnickom festivalu u Malmeu. Srdana Maljarevica neizmerno volim kao autora, jer se pokazao kao sjajan pesnik u knjizi ''Džo Frejzer'', kao romanopisac u kratkom romanu "Ljudi za stolom", i kao esejista u dnevnickoj prozi "Zimski dnevnik". On je izuzetno jak autor koji je ostao bez medijske reakcije i reakcije književne publike. Tu je i najmlada generacija, ljudi koji su objavili svoje prve zbirke kratkih prica poput Mihajla Spasojevica, Nebojše Jovanovica ili Saše Ilica. To su pisci koji predstavljaju novu generaciju srpske književnosti. Ono što je indikativno je da cak i veoma zainteresovani citaoci u Srbiji ne znaju za njihova imena.
RFE
Pre Slovenije ste bili u Sarajevu?
ARSENIJEVIC
Sada je jesen i u književnom poslu je sve uzburkano pa sam mnogo putovao. Proveo sam nekoliko dana u Sarajevu na poziv PEM centra Bosne i Hercegovine i moje prijateljice Feride Durakovic. Organizovan je skup izdavaca i pisaca sa prostora bivše Jugoslavije. Razgovarali smo o zajednickom tržištu koje bi povezalo zemlje koje govore isti jezik, a koji sada ima cetiri razlicita imena. Svi izdavaci, svi knjižari i svi pisci iz Bosne, Hrvatske i Srbije žele zajednicko tržište, ali to nije samo u našim rukama, vec je potrebno da ministarstva sednu, da se kanali otvore, da krene platni promet, kako bi postalo moguce da komunikacija ponovo otpocne.
Nekako je prirodno da želite da svoj proizvod, makar posredno, ponudite tržištu od 17, a ne od 4 miliona ljudi. To vaše šanse za dobar život daleko povecava.Vrlo se dobro secam vremena kada je postojalo pozitivno uzbudenje, kada je naš kulturni prostor bio daleko veci, kada ste imali sjajan osedaj što u Beograd dolaze autori iz Rijeke, a oni iz Niša su odlazili u Mostar. Što se publike tice možete da primetite kakvo uzbudenje vlada kada dodu muzicari iz Hrvatske u Juguslovaju. Darko Rundek u Novom Sadu, na Exit festivalu, proda 40 hiljada karata, što je neverovatno. On u Beogradu održi tri koncentra u SKC-u i još dva u Hali sportova jer ne može SKC da primi toliko ljudi, koji su zainteresovani da ga vide. U Zagrebu je popularan, ali toliko da privuce tek nekih hiljadu ljudi. Beogradski bendovi, ili novosadski, odu u Zagreb ili Sarajevo i sviraju pred neverovatno uzbudenom i zapaljenom publikom. Sve to dokazuje da je svima na ovim prostorima dosta ogranicavanja u provincijske okvire i da su ljudi zaista željni bogate komunikacije na prostoru bivše Jugoslavije.
RFE
Da li vas u Bosni poznaju kao pisca?
ARSENIJEVIC
Dosta me poznaju. Neka nevladina organizacije je pre godinu dana, u Beogradu, priredila susret mladih pisaca i pesnika iz Bosne i Hercegovine, Hrvatske i šire, a ja sam slucajno, na televiziji, gledao
emisiju gde su ti autori bili intervjuisani. Svima je bilo postavljeno pitanje, koje pisce iz Jugoslavije su citali tokom devedesetih godina. Svi su listom rekli da je to-Vladimir Arsenijevic. Bio sam izuzetno obradovan i prijatno iznenaden.Na kraju mi je postalo neprijatno, ali sam se osecao sjajno jer sam video da je moja knjiga našla put, da komunicira sa ljudima sa strane.
Kada je knjiga "U potpaljublju" bila konacno objavljena u Hrvatskoj, ljudi su mi pricali da su postojala fotokopirana izdanja koja su kružila od ruke do ruke po Zagrebu, a mogla se naci i u Sarajevu. Mladi su tu knjigu rado citali jer im je davala osecaj da iz Srbije, iz koje su godinama dobijali izuzetno mracne i loše impulse, može da se pojavi nešto što ce njima samima biti razumnjivo i sa cime ce oni moci da se slože. Ta knjiga je imala veoma zahvalnu i nekriticnu publiku koja je bila željna dobronamernog glasa.
RFE
Kao izdavac, da li ste isprovocirani nekim naslovima i nekim autorima u Bosni i da li ste šetali po knjižarama?
ARSENIJEVIC
U Sarajevu postoji jedna cuvena kultna knjižara koja bi mogla da se ubroji u najbolje knjižare na ovim prostorima pa i šire. Rec je o knjižari BuyBook'' koju vode moja dva sjajna prijatelja, Damir i Goran. Rec je o ljudima koji su u knjižarski posao krenuli kao pisci, a ne kao biznismeni. Prvi su na prostorima bivše Jugoslavije poceli da nude citaocima knjige, ne samo bosanskih, vec i hrvatskih, srpskih i drugih izdavaca sa prostora bivše Jugoslavije. To je knjžara kakvu bi svaki grad u svetu mogao da poželi. Mislim da su Sarajlije veoma srecne što imaju takvu knjižaru. Što se tice izdavacke scene, stvari su malo tužnije jer je tržište Bosne i Hercegovine iznutra toliko rascepkano, da ne postoji ni elementarna komunikacija izmedu njegovih sastavnih delova. To tržište, ionako malo, ojadeno, i veoma siromašno, unutar sebe je još pocepano na tri dela. Stvari zaista teško da mogu da budu nepovoljnije po izdavace. Autora ima i to zaista sjajnih.
Miljenko Jergovic se nalazi u jednom svojevrsnom raskoraku izmedu Zagreba i Sarajeva. Svojom književnošcu i svojim temperamentom pripada Sarajevu, radi i živi u Zagrebu, svoje uspehe ostvaruje tamo, ali je neosporno sarajevski pisac. Nenad nemareklama je autor knjiga koje su kod nas objavljene u izdanju ''Stubova kulture''. Autor je zbirke prica "Ðavo u Sarajevu" i sada jednog malog romana "Sahib". On ima odlican smisao za humor, a puno piše i za decu. U svetu je najuspešniji mladi sarajevski autor Aleksandar Hemon. Neverovatan uspeh je postigao na anglo-saksonskom tržištu svojom knjigom "The question of Bruno". Hemon je napustio Sarajevo 1992. godine, otišao je u Cikago i tamo poceo da piše na engleskom jeziku koji je vrlo istancan, ali za koji engleski citalac oseca da nije autentican i da je naucen jezik. Kod Hemona, medjutim, to predstavlja dodatni kvalitet njegove knjige, a ne manu. Ovu knjigu bi, svakako, trebalo predstaviti domacim citaocima jer je njegova stilizacija neverovatna, njegov smisao za humor je izuzetno istancan i slojevit. Fascinantno je kako su ljudi iz Sarajeva iskoristili svoje sarajevsko iskustvo. Voleo bih kada bi se toj trojici pisaca posvetilo više pažnje u srpkom kulturnom prostoru . Malo je tužno da nemareklamaeve knjige nisu bile primecene, iako su ponudene našem tržištu. Verujem da ce domaci citaoci skrenuti pažnju i videti kakva se sjajna književnost stvara u Sarajevu.
RFE
Kada su u pitanju pisci sa jugoslovenskog podrucja , pisci iz Srbije i Crne Gore, kako tu stvari stoje?
ARSENIJEVIC
Postoje dva nivoa. Ako govorimo o ljudima koji se književnošcu bave, onda je naprosto neverovatno do koje mere su ljudi u Sarajevu, i širom bivše Jugoslavije, više zainteresovani za ono što se dogada na beogradskoj sceni nego što je stepen interesovanja koji beogradska scena pokazuje prema njima. Književnici, izdavaci, autori, knjižari znaju apsolutno sve do najsitnijih detalja: ko je kada objavio koju knjigu, šta je rakao onaj književnik ili kriticar, kako se neka knjiga prodaje. Taj stepen znanja je za mene potpuno fanscinantan.
Što se široke književne publike tice, imam jak utisak da nije upoznata sa našom književnom scenom, a da je to jednim delom problem i same te književne scene koja ne ume sebe da plasira na atraktivan nacin, koji bi angažovao i izdavace, i književnu publiku na drugim prostorima.
RFE
U Sarajevu ste imali zanimljivu sesiju na ''Krugu 99'', kao jedan od potpisnika zanimljivog apela koji je objavljen u Beogradu pre desetak dana i koji je poprilicno uzburkao javnost. U pitanju je apel u kojem ste vi, sa još nekoliko poznatih intelektualaca, upozorili na radikalni nacionalizam i populizam koji osvaja Srbiju. Kako je došlo do ideje da napišete taj apel?
ARSENIJEVIC
Rec je o jednom osecanju koje se lagano formira pune dve godine od famoznih promena iz oktobra 2000. godine.To je osecanje da se stvari ne odvijaju onako kako dobar broj gradana želi i da nismo našli, kao društvo, pravi nacin da izademo na kraj sa problemima iz devedesetih koji su naše živote ucinili nepodnošljivima. Umesto da društvo uspostavi normalan odnos prema svom lošem nasledu, da se na izvestan nacin okrene buducnosti, da se pozabavi jednom dubokom emancipacijom sopstvenih gradana i jednim generalnim ozdravljenjem, ono i dalje, ponajviše zahvaljujuci nesposobnosti naših vrhunskih institucija, nastavlja da pluta u mulju mutnih politickih ideja iz devedesetih godina. Te ideje su samo preoblikovane za potrebe novog doba, a mi vrlo dobro znamo, i imali smo iskustvo, do koje mere one mogu da se pokažu kao ubistvene. To je ono što coveku život u Srbiji cinim gorkim.
RFE
Ko je sada nosilac radikalnog nacionalizma i populizma? Ranije je to bio Miloševic sa svojom politickom elitom. Ko ga je nasledio?
ARSENIJEVIC
Tek posle Miloševica smo imali prlike da shvatimo kako je u izvesnom smislu život pod Miloševicem bio lagodan. Imamo jedinstvenog krivca za sve što nam se dogadalo. Cime god da niste bili zadovoljni u društvu, sa punim pravom, mogli ste da uprete prst u tog, jednog coveka i da kažete da je direktno odgovoran za to što živite tako loše. Nakon Miloševica je došlo do jedne fragmentarizacije citave scene i ne znate iz kog ugla, i kakvo zlo viri.
To su najrazlicitije grupacije. Postoje klero-fašisti, kao što je grupacija Obraz, koji sramotno okuplja ljude koji imaju do 22 godine. Mislim da je to strašno i da postoji samo u Srbiji. Slican je i Sveti Justin filozof, pa i najrazlicitije ulicne skupine poput skin-heads-a koji pišu po Beogradu grafite: "Pozdrav arijevskoj rasi". Da se arijevska rasa pita, završili bi u plinskim komorama. To je nešto što ne pripada mladosti kao takvoj i zaronjeno je u neki atavisticki šovinizam. Samoponižavajuci nedostatak elementarnog znanja o ideologijama, sa kojima se ti ljudi poigravaju, je frapantan.
Problem u našem društvu je što te grupe ne nailaze na jasnu osudu politickih i društvenih cinilaca kao što je Srpska pravoslavna crkva, koja na vrlo blagonaklon nacin gleda porast ritualisticke religioznosti u Srbiji. Moram da kažem i da se neke od naših najvecih i najjacih politickih partija, na celu sa Demokratskom strankom Srbije i trenutnim predsednikom Jugoslavije Vojislavom Koštunicom, na vrlo neprihvatljiv nacin odnose prema ratnim zlocincima poput Radovana Karadžica i Ratka Mladica. Vrlo neodgovorno se igraju sa našim obavezama prema medunarodnoj zajednici i na vrlo neodgovoran nacin šire veliku dozu defetizma u našem društvu, smatrajauci ga nesposobnim da krene u projekat sveukupne modernizacije.
To što imamo ljude koji zauzmaju visoke funkcije, a koji nisu u stanju da nam ponude jasan projekat za buducnost, trebalo bi da bude stvar samo tih ljudi pojedinacno, a ne društva. Nama je dosta da kontinuirano, vec godinama, bivamo ubedivani da nismo u stanju da sebe pripojimo onom delu sveta, kome geografski, kulturno i svakojako, pripadamo. Sramota je da nas ljudi koje smo podržavali punih deset godina u borbi protiv Miloševica, ponovo vracaju u tu duboku nemodernost, i ubeduju nas da je to naše prirodno stanje. Nije. Ne mogu da razumem, da shvatim, zašto svaki predsednicki kandidat mora prvo da ode u Hilandar i da se pokloni nekim moštima. Mogli bismo vec da razdvojimo ono što je svetovno u našem društvo i ono što je duhovno.
RFE
U apelu koji ste potpisal, pomenuli ste tri instisucije: Generalštab, Akademiju nauka i umetnosti i Srpsku pravoslavnu crkvu. Zašto baš te tri?
ARSENIJEVIC
Vojska se nikada nije ogradila od svoje uloge u devedestim godinama i zverstava koje je pocinila na prostoru bivše Jugoslavije. Srpska akademija nauka i umetnosti, a tu bih ukljucio i Udruženje književnika Srbije, kontinuirano su mutili vodu svojim najrazlicitijim, vrlo neodmerenim saopštenjima, memorandumima i izjavama. Srpska pravoslavna crkva, ni jednoga momenta, nije uspela da na savremen i razuman nacin pristupi sopstvenim pripadnicima i na neki nacin ih instruira povodom dogadaja koji su se ticali svh nas. Tu leži odgovornost svih tih institucija koje nisu dorasle svojoj ulozi u društvu. Te institucije nisu Svete krave, nisu nedodirljive, one bi trebale da budu izložene kontinuiranoj kritici i trebalo bi da preispitaju ideje koje zastupaju. Udruženje književnika Srbije, od jednog staleškog udruženja, cija je dužnost da se brine o statusu pisaca, pretvorio se u servis za brigu o liku i delu Radovana Karadžica. Ne znam da li ti ljudi razumeju do koje mere su oni sramota za ovo društvo.
RFE
Bilo je jakih reagovanja na vaše pismo. Srpska pravoslavna crkva je prva oštro reagovala. Pre dva dana iz Akademije stiže reakcija. Imam utisak, da nisu oni bili toliko zabrinuti pismom koje je potpisalo nekoliko intelektualaca, koliko cinjenicom da je o ovome otvorena jedna tribina na RTS-u. Iz Akademije stiže optužba da je to: "Dobro orkestrirana kampanja sa ciljem da se ruše nacionalne institucije".
ARSENIJEVIC
To je taj jezik. Nemam nikakvih kontakata sa Akademijom, niti sa Udruženjem književnika Srbije, niti želim da ih imam. Ja taj svet doživljavam kao jedan prašnjav svet koji je zaronjen duboko u sopsveno videnje stvarnosti i ne ume iz njega da izade. Eto vam te orkestracije. Sedim u Mariboru, razgovaram sa vama telefonom i intezivno orkestriram kampanju protiv nacionalnih institucija. Ti ljudi bi trebalo da se pogledaju u ogledalu. Sebe ne doživljavam kao nacionalnu instituciju, niti tako doživljavam razlicite forume i udruženja unutar kojih nešto pokušavam da uradim.
Iskreno mislim da nama takva Akedemija nauka i umetnosti, nije ni potrebna. To je Akademija koja živi sama radi sebe, koja funkcioniše mimo potreba društva i koja je suštinska sramota za to društvo. Nama u poslednjih petnaest godina, ama baš, nicega dobrog nije donela. To su mešetari koji vec godinama nisu u stanju da uspostave zdrav i razuman plan za naše društvo, niti predstavljaju ono što bi trebalo da budu. Da li znate društvo koje sa toliko podsmeha pristupa samozvanoj eliti kakva se kod nas nalazi u Akademiji nauka i umetnosti? To, ako ništa drugo, govori o njima samima.
Ne secam se da je ta, ista Akademija nauka i umetnosti i ta ista Pravoslavna crkva, kada su tako brzo i hitro reagovali na jedno prosto pismo upozorenja kakvo je ovo naše, da su oni reagovali, kada su petorica skin-heds-a premlacivala aktiviste i organizatora izložbe Rona Habiba u Cacku?
To je izložba fotografija iz vremena rata, koja je doživela fijakso u Srbiji. Cudan mi je i CD, koji je izdao B92, na kome poznati beogradski muzicari i mnogi vrhunski bendovi, u jednom kic kontekstu, brkaju rock and roll i pravoslavlje i promovišu tekstove Nikolaja Velimirovica.
Na izvestan nacin sam tužan. Nemam nacin da objasnim kakav je to erotizam srpske desnice iz 40-tih godina. Šta je to što toliko uzbuduje neke duhove ovde, zašto se te ideje primaju lako u najširim slojevima u društvu? Nekada covek izgubi snagu. Da li je zaista moguce da smo, do te mere, zalutali?
Nedavno sam gledao na televiziji B92 emisiju ''Kulturni nokaut'' i stvarno sam bio zapanjen. Tu su bili suoceni ljudi koji su predstavljali dve strane jednog te istog fronta, jednog te istog mišljenja. S jedne strane gospodin Žarkovic iz nedeljnika Vreme, a sa druge strane Sonja Biserko i Nataša Kandic. Nisam u stanju neke stvari najpravlnije da razumem. Ne bavim se politikom svakodnevno, ni intezivno. Nije mi jasno da se ti ljudi odjednom postavljaju, jedni prema drugima, kao da izmedu njih vlada duboko nerazumevanje. To je nešto što mi izmice. Ocigledno dolazi do prestrojavanja na domacoj medijskoj i politickoj sceni, zauzimaju se nekakve nove pozicije. Tonovi, koji su provejavali u toj diskusiji, zaista su neverovatni. Gospodin Žarkovic je vrlo vešto retoricki opravdavao izjavu Svetislava Basere koji je, u nekom pismu, rekao da su Nataša Kandic i Sonja Biserko dve debele babe. To je zaista jedan krajnje uvredljiv, ulicni nacin govora koji ne pripada javnom diskursu, a narocito ne Svetislavu Basari, coveku koji je naš ambasador na Kipru. To je sramota!
RFE
Zašto vaš apel ima samo nekoliko potpisnika? Da li ste namerno išli na uzak krug intelektualaca koji su potpisali to pismo?
ARSENIJEVIC
Prosto, ucinili smo to zato, da bi svaki od tih ljudi mogao, svojim punim imenom i prezimenom, da stoji iza onoga što je u pismu napisano.
Hteli smo da skrenemo pažnju da se ne slažemo sa stvarima koje se dogadaju u našem društvu, sa tom novom koalicijom vladajucih partija, Srpske pravoslavne crkve, Akademije nauka i umetnosti i ostalih, nazovi institucija. Hteli smo da na neki nacin stvari pokrenemo sa mrtve tacke. Veoma sam zadovoljan što je pismo, nekim delom, uspelo u toj svojoj nameri. I sami ste rekli da je bilo dosta reakcija i mislim da je sjajno što je to tako.
Imam utisak da u društvu postoji citav niz razlicitih struja i mišljenja koja se, ponekad, ne cuju dovoljno glasno. Mnogo je takvih, cije mišljenje mi zastupamo u ovome pismu, pa smo shvatili da ga treba više istaci, izbaciti na površinu. Dobro je što je do reakcije došlo. Mislim da je pravi momenat da se o takvim stvarima razgovara, mislim da je pravi trenutak da se suocimo sa slikom o sebi koja nije uvek i neophodno prijatna, da vidimo u ogledalu i one svoje ružne crte, da se suocima sa njima, da sa njima izademo na kraj i da o njima kontinuirano razgovaramo. Ovo je pokušaj otvaranja dijaloga, a videcemo gde ce taj dijalog stici.
http://www.danas.org/programi/magazin/nocni/**
