Zapravo, dobrim delom je tu i problem.
Primera radi, ne daj Boze, ali recimo ja dobijem apendicitis, tj upalu slepog creva. E, sad, simptomi su takvi kakvi su: bol u donjem desnom kvadrantu abdomena, muchnina, povracanje. Naravno, svaki manje-vishe upucen laik ce reci: "Ma to ti je upala slepog creva!" Ali koliko bi vas smelo da potipse to bez prethodnih analiza, pod pretnjom da budete otpuzeni za lekarski nemar? Sigurno malo. A takvo neshto ponajmanje moze da potpishe lekar, ma koliko iskusan bio, iz prostog razloga shto su glavni simptomi apendicitisa skoro identichni upali jajnika, ili chak i neke respiratorne infekcije, narochito ako bih taj dan kashljala (shto me prati skoro pa celo prolece), ili neke najobichnije bakterijske infekcije creva, kao kad pojedemo bajat sladoled.
E, sad, zamislite mene, tako jadnu i bolesnu (shmrc) kako se laganim korakom zapucujem u Dom zdravlja (ili taxijem, shto je verovanija varijanta, poznajuci mene) kod lekara opshte prakse (i to uzmimo u najboljem sluchaju 7 sati ujutru, i prazan stomak). Zashto? Zato shto, ako nemam dobru vezu, po novom zakonu moram da idem prvo kod "general practicioner"-a, shto bi rekli Ameri. E, sad, on ce mi verovatno dati uput za laboratoriju, ne bi li video broj leukocita u krvi, kao i urinoanalizu.
Za laboratorijske analize treba vremena, naravno. A mene jadnu boli sve vishe i vishe. Lekar mi prepisuje antibiotike shirokog spektra, jel to mu je jedina "safe" varijanta: chak i ako je u pitanju slepo crevo, antibiotici ce malo usporiti proces.
No, mene i dalje boli! I josh uvek chekam, vec prebledela! Chekajuci rezultate laboratorije i "na antibioticima" dochekujem nekih 12, 13 sati. Znachi, vec je proshlo 5-6 chasova od prvog kontakta sa lekarom.
Zvrrrrrrrr! Lab work je gotov. Sa rezultatima koji pokazuju da je evidentan upalni proces odlazim kod svog lekara opshte prakse, koji mi shalje uput kod lekara specijaliste. Prva stvar: lekarska procena. Ako imam srece, poslace me na pravo mesto, kod gastroenterologa. Znachi, 'ajde ti Ainhoa u bolnicu. Druga bitna stvar: antibiotici koji su mi prepisani. Da li su vec krenuli da deluju? Mozda se bol u stomaku malo smanjio, pa reshavam da obustavim "yebatanje" po ordinacijama do sutra. Znate ono nashe "Ma, sad mi je OK, ici cu sutra ako me ne prestane"...
No, zamislimo opet da antibiotici nisu poboljshali situaciju. U bolnici sam istog dana u 14 chasova. Znachi, 7 sati od tzv.
onseta simptoma. Kod specijaliste se naravno cheka na red. Jedini nachin kako bih mogla da upadnem odma' je da bukvalno bljujem krv na sve strane kao onaj Turchin iz "Variola Vera". Zashto chekam? Nisam jedina sa problemima. Svakako da je moj problem meni najgori, zato shto je moj. No, strpljivo chekam, da bi me lekar specijalista primio, recimo u 15 chasova. Nakon izvrshenog uvida u rezultate iz laboratorije, posumnjace na slepo crevo, naravno. Ali josh uvek ne moze da bude 100% siguran. Njegovo dalje delovanje ce u mnogo chemu zavisiti od mene, tj od mojih odgovora na njegova pitanja o prirodi bola, i sl. Svaku njegovu sumnju bi razvejao aparat za kompjutersku tomografiju (CT, koji, koliko znam ne postoji u uzichkom KBC-u), no, ovako ce morati da se posluzi nekim manje sigurnim dijagnotichkim metodama, kao shto su ultra-zvuk ili radiografija. Naravno, i tu se cheka na red, narochito ako je radiografija u pitanju.
Naravno, josh uvek je bitna pretpostavka da nishta nisam jela ceo dan. Jer ako jesam, mogu da rachunam da me zadrze preko noci i da ujutru uradim radiografiju. I, tako stizemo do nekih 17h, i mog trochasovnog shetkanja po bolnici. 9 sati od onseta.
Rezultati su na stolu, i gastroenterolog jasno moze da zakljuchi da je u pitanju apendicitis. E, josh kada bi on mogao da ga ischupa, ali avaj, ne moze. No, moze da me hospitalizuje. Terapija antibioticima se nastavlja (i to najverovatnije gentamicinom), a mozda mi se smiliju i daju morfijum protiv bolova (ako ne posumnjaju da sam narkic... sreca pa imam dobre vene).
Vec je 18h... Moje stanje se redovno prati, medjutim, josh uvek chekamo hirurga da okupi tim i izvadi slepo crevo. Prvo moramo da chekamo slobodnog hirurga, pa slobodnu operacionu salu (nece valjda da me prikolje na putlu, k'o burek), ali ni tu nije kraj muka. Shta ako u tom trenutku nema krvi za operaciju? Znate da operacija ne moze da se pochne ako nema dovoljno rezervi krvi odgovarajuce ABO grupe? Znachi, sad zavisim i od dobrovoljnih davalaca. Divota.
Znajuci koliko nas je, shanse su mi super.
E, tek onda, tek kada se cela ova golgota od Doma zdravlja do Bolnice zavrshi, tek onda mogu da odahnem, i da se pohvalim da sam laksha za slepo crevo. I to u nekih 21-22 chasa.
E, ovo je, dragi moji forumashi, najbolji scenario: ceo dan sam praznog stomaka, shto omogucuje momentalno uzimanje krvi i mokrace, kao i eventualno snimanje, antibiotici su pripomogli, hirurg je bio dostupan, a bilo je dovoljno O+ krvi u bolnichkim friziderima. A i imala sam dovoljno love za taxi do bolnice.
Zamislite shta bi bilo da antibiotici nisu odradili svoje, i da mi je slepo crevo puklo tokom dana? I da minuti odluchuju?
Ne branim lekare, kao shto rekoh... Ali, kada je medicina u pitanju, odluke se ne smeju olako donositi, jer su u pitanju ljudski zivoti. Nash zdravstveni sistem nema novca za luksuziranje u vidu "eksplorativnih operacija" ("tek da vidimo shta ima, da je otvorimo, pa nema veze ako nije to"), kao ni za skupe dijagnostichke aparate.
Rezultati analize krvi se ne mogu dobtiti za 10 minuta kao u ER-u. Kod nas ima da chekash u redu, brate. A i George Clooney nam fali.
Pa kako se kome potrefi.
