Tekst je star, ali tema odgovara, mozda bude i poucan, ovih dana kada smo sve vise u prirodi:14. Sep 2000 16:44 (GMT+01:00)
Reporter "Glasa" u kanjonu Đetinje lovio zmije šarke i druge otrovniceU travi leškare poskociNajopasnije su zmije na grani. Ujed u vrat je obično smrtonosanPre polaska u lov na zmije šarke i poskoke i druge otrovnice od čijih imena kosa na glavi odmah staje "dupke", poželjno je pozdraviti se sa kućnom čeljadi. Za svaki slučaj.
Milan Janković, zvani Dok, čuveni lovac na zmije, Užičanin, kaže:
- Dva sata posle ujeda poskoka, čovek još može da hoda. Posle... Prvi simptomi trovanja pojavljuju se pola sata posle ujeda, čoveka hvata nesvestica, malaksalost...
Idemo kanjonom Đetinje, u lov, tamo gde su legla gmizavaca, gde ih je letos, kažu, bilo da se ne može proći.
Dok je išao krajem puta i zagledao u šiblje, zavirivao u rupe u stenama, naginjao se preko okomite ivice, pretraživao vreli kamenjar okolo. Tražio je one kojih se normalan svet kloni.
- Ovako ih najpre ugledam, ona leži, sunča se, pa samo klizne preko ivice. Ja za njom, nagazim joj nogom na rep, onda je uhvatim rukom i izbacim je na put, posle je lako uhvatim.
Trudio sam se da hodam sredinom puta, jednako udaljen od jedne i od druge ivice, pet-šest metara iza Doka, jer ako dohvati kakvu zmijurinu i baci je na put, onda...
Milan Janković - Dok, vrlo je hladnokrvan čovek. U lov na najopasnije otrovnice kreće kao da ide u samoposlugu po pivo. Stavi u ranac nož, malo hleba, dve-tri prazne plastične flaše, još neke potrepštine. Ni čizama do grla, ni rukavica do lakata, ni šlema na glavi. Potpuno goloruk.
- U kući imam obično po par zmija, ponekad po tri-četiri, da se igraju dečica. Što? Šta je tu čudno? Zmija ili pas, svejedno, ustvari, zmija je mnogo bolji čuvar. Mom komšiji, iako ima najbolji alarm, lopovi letos iz stana odneli sve do tanjira. Ja stan retko zaključavam, i nikad mi ništa nije nestalo... - kaže.
Dokova priča, kako se god okrene, vrlo je logična. Odmicali smo putem ka najokomitijim stranama iznad Đetinje, Dok je svaki čas zavirivao pod put, hrabrio preplašene.
- Šarka je opasnija za susret. Ona ujeda odmah. Poskok neće da ujede dok ga ne nagaziš, dok ne oseti opasnost...
I samo što je to Dok izgovorio, na smrt me je preplašila duga, šarena, debela, sklupčana - pertla koja je ležala u travi tik kraj puta. Isti poskok. Iste šare, samo što iz trave nije skočila na lovce na otrovnice...
- Poskoke kraće od 50 santimetara ne hvatam, niti šarke kraće od 40. Bogami, do sada sam uhvatio barem četrdesetak poskoka i dvadesetak šarki, ove ostale ne računam. Jednom, uhvatim ja poskoka od 85 santimetara, težak 1,2 kilograma, većeg od njega posle nisam video.
Nekoliko minuta kasnije Dok je sa kamene staze skrenuo u visoku suvu travu, odmah pored reke. Gore okomite litice, dole virovi Đetinje, spasa nam nije bilo.
- Ovde ih sigurno ima - rekao je Dok.
Hodao je bešumno. Za poskoka je najvažnije prići mu tiho, da on to ne oseti. Okolo, pod mojim nogama, šuštala je trava. Svakog časa neka šarka mogla je da se sklupča oko nogu.
- Izvinite, Dok, pitao sam preplašeno, mogu li da stajem u vaše stope, znate, da nekog ne nagazim...
- Možete - rekao je hladno.
Dok je odmakao, trava je bila sve gušća i sve suvlja...
Pojavio se posle tri sekunde. Razočaran. Scena je bila strašna. Iz trave vukao je za rep neku zmijurinu, dugu bar šezdeset santimetara... Ona se izvijala, bacakala, on nije obraćao neku posebnu pažnju...
- Pazi, Dok, uješće te, vidiš li čoveče kako sikće - vikao sam i povlačio se unazad.
- Obična smukulja, bezopasna - reče je Dok.
Posle, objasnio da i smukulja dobro ujeda, ali nije otrovna. Igrao se s njom na travi, vukao je za rep, pridržavao za glavu, puštao je da mu klizi niz ruku, izvadio iz torbe još jednu spravicu sa štipaljkom na vrhu za hvatanje zmija za glavu, i nju iskoristio u igri. Posle je za čas smukulju ugurao u plastičnu flašu, flašu stavio u ranac na leđima. Prethodno je nemarno okrenuo čep na boci, uopšte ne proverivši da li je dobro zatvorena. Krećemo dalje.
- Najlakše ih je loviti kad su u spletu. U proleće povuče ženka po nekoliko mužjaka za sobom, onda se spletu. Dešavalo se da se nađem u sred spleta, po šest-sedam zmija okolo, i onda ih hvatam - pričao je Dok tiho.
Držao sam se na pristojnom rastojanju od njegovog ranca.
- U slučaju ujeda, ranu najpre treba raseći, iscediti otrov, zatim podvezati, dobro je popiti i neko žestoko alkoholno piće, pa onda lekaru - pričao je Dok kao da to nije ništa.
Iz visoke trave prešli smo u šibljak, obešen o litice iznad Đetinje. Suva trava, suve grane. Dok je išao napred i pogledom pretraživao teren. Zvučao je smireno.
- Zmije su odlični plivači, a još bolje se pentraju po granama. Na ovakvom terenu najviše treba paziti na šiblje u visini glave, najopasniji su ujedi za vrat.
Od Dokovih reči sušilo se grlo. Podigao sam kragnu jakne.
- Kad je začuješ da sikće, znaj da je blizu, možda ti je baš iznad glave. Najlakše je uhvatiti je kad je na zemlji. Pritegneš je nogom, onda prihvatiš hvataljkom i na kraju rukom za vrat, pa u flašu i onda pravo u Beograd, na jedan institut, tamo ih otkupljuju, samo moraju biti ispravne, s repom i zubima, žive.
Odmicali smo u šibljak. Dok je uporno tražio. Zagledao je pukotine u stenama, grane drveća. Jeza mi se uvlačila u kosti.
- Ima ih ovuda, po ovim rupama, samo najgore je kad se zavuče i napolju ostane samo rep, onda je teško izvući, onda obično odustanem...
Tog dana imao sam sreće. Kiša je ubrzo počela da pada. A kad pada kiša, onda to nije vreme za lov na poskoke i zmije šarke. Morali smo da se vratimo.
- Eto, takav je život nas lovaca. Ima dana kad donesem i po pet-šest poskoka kući, a ponekad pešačim i po petnaest dana, po trideset kilometara dnevno, a ne vidim ni jednog - pričao je Dok.
Onaj ranac hladno je nosio na leđima, kao da je unutra boca piva, a ne onolika zmijurina.
Tekst i foto: Zoran Šaponjić
Izvor:
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiva/2000/09/15/srpski/R00091402.shtm