http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=49703Да нам стратишта не буду ђубришта
Апел да се не потискује сећање и очува социјалистичко културно наслеђе упутили историчари и културни радници окупљени у Ужицу
Ужице – У Ужицу, некад Титовом граду, приче о прошлости из доба СФРЈ и наслеђу социјалистичког времена опет постају значајне. Овог пута у виду апела држави да не запоставља и коначно заштити вредности из тог доба, да се тадашњих споменика не стидимо и сећања не потискујемо. Зарад генерација које долазе, историјског памћења. Кадињача и други меморијални комплекси да не пропадају, Титов бронзани споменик да се не крије од очију јавности, да нам стратишта не буду ђубришта.
Ово су, окупивши се на јавној дебати у Ужицу, поручили не само Ужичани, већ и угледни културни радници и историчари из Београда и Новог Сада. Указали су на запостављеност социјалистичког културног наслеђа код нас, па поручили да треба развити нову политику сећања, која ће све оно што су биле позитивне тековине Титовог доба и антифашистичке борбе валоризовати на прави начин.
Иницијативу за тај разговор покренуло је ужичко удружење „Академика”, које се истиче по низу културних активности и разноврсних програма, а у раду овог скупа су учествовали професорка Милена Драгићевић-Шешић, историчар Предраг Марковић, директорка Историјског архива Београда Бранка Прпа, историчарка уметности Ирина Суботић, културолог Ратка Марић, Бранислава Анђелковић, из београдског Музеја савремене уметности, Борка Павићевић, у име Центра за културну деконтаминацију, представници Министарства културе, ужичког Народног музеја и други.
Пре скупа сви они посетили су Спомен-обележје на Кадињачи и уверили су колико је читав тај меморијални комплекс дотрајао, те да су потребне знатна државна средства за његову обнову.
– Кадињача није изузетак, она спада у систем нашег заборава, наше небриге. Ми немамо право да заборављамо и не чувамо било који траг наше прошлости. На нама, људима из културе, јесте да јасно упозоримо да се не сме дозволити пропадање онога што чини велики период наше недавне прошлости – рекла је Ирина Суботић.
По Предрагу Марковићу, страшан грех је одбацити целокупно партизанско наслеђе.
– На Кадињачи су – каже Марковић – млади људи страдали бранећи свој град, њихов командант је имао само 23 године, и можемо се питати о рационалности тих потеза, али се не може калкулисати о таквим узлетима у херојство. Партизански покрет био је највећи покрет отпора у Европи у Другом светском рату, слободарску традицију треба сачувати. Из тог доба два покрета отпора код нас имају своје место у нашој историји, с тим што партизански покрет не сме да се занемари, из њега треба узети оно што је лишено идеологије: родољубље пре свега.
Бранка Прпа сматра да дневна политика често арбитрира у нашем односу према прошлости, па се тако, истиче она, догађају и срамни тренуци да наша држава не прослави 60 година завршетка Другог светског рата, ни 60 година од ослобођења Београда у том рату.
– Та стравична индиферентност према жртвама је нешто што нас је пратило и у 20. веку. Тако ни данас српска историографија не може да одговори на питање да ли је приликом преласка Албаније страдало 20.000 или 40.000 деце, као да су то главе купуса. Кад је реч о социјалистичком времену, оно се девастира и запоставља. Бришу се имена улица, руше споменици, мења историја. А она нам је таква каква је, свиђала нам се или не, и ми смо дужни да такву историју сачувамо, спречимо примере уништавања нашег сећања. У неком „Великом брату” неко нас спречава да се сећамо – казала је Бранка Прпа.
По Бранислави Анђелковић, Титов споменик у Ужицу није ни на небу ни на земљи, док је Музеј савремене уметности једва успео некако да спасе скулптуру Бориса Кидрича. Борка Павићевић се нада да ће доћи тренутак кад ће Србија коначно почети да схвата да питање историје није и питање територије, те да су споменици само врх леденог брега тог целокупног суочавања са истином.
Речју, усаглашен је став да држава споменицима из доба СФРЈ мора да поклони више пажње, посебно меморијалним комплексима и да се та брига угради и у законску регулативу. Не само што добар однос према том наслеђу говори о нашем односу према прошлости – према мишљењу учесника овог скупа – социјалистичко наслеђе може бити кључ и добра основа за наше будуће добросуседске односе, а антифашизам је политика на којој се гради и европски грађански идентитет.
Бранко Пејовић
[објављено: 03.12.2007.]
