http://www.glas-javnosti.co.yu/clanak/glas-javnosti-07-02-2008/kuba-je-nesto-drugointervju: Dr Nađa Tešić, američki pisac i profesor filma
Kuba je nešto drugo
Kastru i Če Gevari nisu bili važni ni Marks, ni Lenjin, već borba protiv kolonijalizma. Kubanci ne pristaju na totalnu globalizaciju, kakva se sprovodi ovde
Nađa Tešić, sestra jedinog srpskog ‘’oskarovca’’ Stiva Tešića (dobio Oskara za scenario), autorka romana ‘’Daleko od Vijetnama’’, ‘’Borac u senci’’ i ‘’Rodna gruda’’ koji su doživeli značajan uspeh u Americi, sa petnaest godina se odselila iz rodnog Užica u Čikago. Studije je završila u SAD, doktorirala na Sorboni, jedno vreme predavala francusku književnost u Vijetnamu, potom na Ridžers univerzitetu. Na Bruklin koledžu bila je profesor scenarija, režije, produkcije i propagande. NJena dela, kao i njenog brata Stiva Tešića, iako objavljivana u mnogo zemalja, nikada nisu prevedena na srpski. Redovno dolazi u Srbiju, ali se vraća sve tužnija zato što ‘’naša zemlja više nije ista, nije svoja. U potpunosti je kolonizovana i postala je nezanimljiva. To me boli’’.
Pre dve godine ste bili u Srbiji i rekli da je stanje gore nego devedesetih i da je najopasnija kolonizacija upravo kolonizacija duha koja je u toku. Jedan ste od velikih kritičara američkog načina života?
- Kolonizacija duha je najopasnija jer uništava dušu, istoriju, tradiciju... Uništava ono najvažnije za borbu, gubiš sebe i postaješ ništa ili rob koji služi kolonizatoru da ti proda svoje đubre. To se događa širom sveta. Postoje razne Amerike, Oklahoma ili Kalifornija nisu iste kao NJujork. Kako je istorija potpuno različita, i duh naroda i život je. U Americi je familija organizovana drugačija, jer svi žive daleko jedni od drugih zbog posla. Ovde te stalno pitaju „kako si“, ali to ništa ne znači. Odgovor treba uvek da bude „great“ (divno). Jedan naš čovek koga su pitali kako je, rekao je „otac mi je umro“. Tip ga nije ni slušao, nego mu kaže „Divno. To je baš super“.
Živite u NJujorku, gradu koji je za jedne najuzbudljivije mesto na svetu, a za druge ‘’Novi Vavilon’’. Kako danas izgleda svakodnevni život te metropole?
- NJujork ima broj stanovnika kao cela Srbija i više, sa ogromnim razlikama, klasnim, etničkim itd. Ja znam jedan deo, ali ne sve. Svakodnevni život za većinu je - radiš, jedeš i spavaš. Niko nema vremena za prave razgovore ili prijateljstvo. To i svi taksisti kažu, jer vodim razgovore sa njima. Istina je da ne znam kako milioneri žive, niti kako žive ljudi koji spavaju na ulici i pored toga što razgovaram sa njima i dajem im šta mogu. Mladi od 10-18 godina sigurno žive na drugi način, ali ni njima nije lako, jer pre nego što uđu u školu moraju proći kroz detektore kao na aerodromu i policiji. Najbolje je bebama. Neko ih šeta. Ne vidim nijednu majku, nego žene iz Latinske Amerike koje rade kao bebisiterke, jer majke rade, dve plate su sad potrebne za život.
LJudi koji žive na zapadu, sve češće govore da se oseća velika kriza tog načina života Da li je danas ostvariv „američki san“ za brojne emigrante? - Taj san nikada nije ni postajao. To je iluzija ili holivudski film koji bira izuzetke, kao na primer crnca iz Harlema koji postaje veliki, poznati košarkaš. Koliko ih ima takvih? A šta je sa drugima? Drugi, naši ljudi na primer, plate punu cenu - rade često bedne poslove, ali ne pišu o tome kući. Ranije je bilo lakše, sada ne. Tu je mnogo ljudi iz celog sveta jer u njihovim zemljama uopšte nema posla i oni su tu da bi pomogli celu porodicu vozeći taksi svaki dan, bez odmora. Na kraju sam razumela zašto je novac glavni bog ovde - to je jedino osiguranje protiv bede, da ne živiš na ulici. Ovde nemaš ni rođaka, ni porodicu, ni prijatelje. Samo lova te spasava. Naravno, ako neko dođe iz naše zemlje sa velikim kvalifikacijama u domenu medicine, fizike i slično, to je nešto drugo. Zaboravite pisce, umetnike, pesnike...teško je i Amerikancima. Nije to samo kriza načina života, nego i ratovi koji koštaju, a nema novca za bolnice i škole. Ekonomija propada, fabrike i preduzeća se sele u Aziju ili negde drugo. Najveća industrija je oružje. Prodavnice hrane i svega potrebnog propadaju, a nema drugih u pojedinim delovima grada...
U procesu globalizacije, Srbi su prošli veoma loše. Dobili su ulogu dežurnih krivaca, a sada je veoma neizvesna sudbina Kosova i Metohije. Kako vidite mogući rasplet oko statusa Kosmeta?
- To bi trebalo biti jednostavno, jer je potpisano 1999. da su Kosovo i Metohija deo Srbije. Ali nema internacionalnih zakona i prava, pogledajte šta Amerikanci rade po drugim zemljama. Treba pokazati zube, čini mi se. Zašto smo bili osuđeni za sve? Jer je ceo rat bio protiv Srbije koja je bila glavna na Balkanu i borila se prva za slobodu - vekovima. Važno je bilo da Srbija padne, a sa njom i ceo Balkan. Istina nije bila važna, nego propagandna sredstva imperije koja drži svetski medijski monopol. Napisano je dosta knjiga o svemu tome, o istini o nama, ali te knjige su manje važne nego televizija. Ko čita knjige u Americi?
Pisac ste, kritičar, pesnik-doktorirali ste na Sorboni, predavali na tri univerziteta u SAD, radili u Holivudu. Kada biste pisali autobiografiju, šta nikako ne biste izostavili?
- Prvo da ispravim grešku. Nisam radila u Holivudu, nego na holivudskim filmovima snimanim u NJujorku i Čikagu. Mogla sam raditi u Holivudu, ali ga ne podnosim. Osim toga, ne vozim kola. Nikada ne bih pisala autobiografiju jer pravi, istiniti momenat je samo kad se događa. Docnije, mi menjamo stav, osećanja, odnos prema sebi i drugima, čak menjamo i istoriju, primetila sam. Jedino roman ili poezija, ako su dobri, mogu da uđu u srž života i osećanja.
Jedna od retkih oaza slobode za vas je bila Kuba?
- Otišla sam prvi put u tu zemlju šezdeset osme jer smo bili pozvani, studenti iz cele Evrope. Bila su i dva sveštenika i tri časne sestre iz Italije. Sećam se - kiša, tropska, jaka... lije. Napolju smo. Miris zemlje i drveća. Kastro govori satima. Ponoć je već prošla. Obilazili smo sve u Kubi - bolnice, mentalne bolnice i farme...sve! Cela vlada bi došla i vodili smo razgovore. Želeli su da čuju šta mi mislimo o životu na Kubi, kako sa ovim ili onim. Bilo je nešto čedno u svemu tome i istinito. Volela sam i volim kulturu te zemlje. LJubazni su, topli, neposredni, počnu razgovor na ulici ili ma gde bilo. Podsećaju me na nas. Nema straha od kriminala i svi su obrazovani. Čudo u odnosu na Ameriku.
KUBA POSLE KASTRA
Ne vidim da će Kuba biti mnogo različita posle Kastra. Neće biti globalizma u totalu, nego delići, uvek pod kontrolom, jer Kubanci nisu glupi. Što se tiče Kastra, on nije kakav kako ga „pakuju“ ovde u SAD, niti je Kuba. Oni nisu neki istočni blok, nego nešto drugo. Za njega kao i onog simbola ubijenog u Boliviji (Če Gevara), nisu bili važni ni Marks ni Engels, ni Lenjin. Samo Hose Marti (slavni kubanski pesnik i revolucionar) koji se borio za nezavisnost i protiv kolonijalizma. I Bolivar! Oni su nešto drugo. Postoji samo jedan spomenik Če Gevari, a Kastro nema ništa, niti menja ulice, da se zovu po njegovom imenu. Najveći spomenik je posvećen čoveku iz nekog drugog veka - Martiju. Kuba je nešto drugo.
Maja Radonić
