http://www.blic.co.yu/srbija.php?id=52589Neobična tehnika vajara Miladina Lekića iz Šljivovice
Što oči vide, testerom se izvaja
Autor: Vladimir Lojanica
Brujanje motorne testere i oblak piljevine iza kojeg se nazire mladić u radničkom kombinezonu, putnika namernika kroz Šljivovicu navede na dilemu „da li sam pred stolarskom radionicom ili, kako piše na tabli, ateljeom“. Tek kada motorka utihne i prašina se spusti, te majstor vrata svoje radnje raskrili i eksponate pokaže, neznanac shvati da ga nisu prevarili, da stoji na pragu prave umetničke galerije.
Ovakva iskustva redovno doživljavaju znatiželjnici koje magistrala kroz podzlatiborsko selo Šljivovicu navede pred galeriju Miladina Lekića (30), samoukog vajara. Naviknuti na razne vajarske tehnike, neupućeni posetioci obavezno se nađu u čudu kada vide Miladina kako skulpture obrađuje motornom testerom.
- Drugi to rade dletom, a ja motorkom. I ja sam pre desetak godina počeo dletom, onako iz hobija da pravim duboreze, a onda kada sam video da mi to oduzima mnogo vremena, probao sam da deo posla odradim motorkom. Malo-pomalo izveštio sam se toliko da sam hobi pretvorio u posao od koga živim - priča za „Blic“ Miladin Lekić.
U umetničke vode nesvesno je uplovio kao dvadesetogodišnjak. Dojadio mu je, priča, automehaničarski zanat za koji se školovao, pa je masni i prljavi kanal, iz koga je automobile dve godine popravljao, zamenio stolarskom radionicom. Iz znatiželje, čekajući da iskrsne drugi posao, Miladin je dane provodio sa dletom u ruci, pokušavajući da pronikne u tajne drvorezbarstva. Vremenom, sve više je zalazio u tajne ovog posla, prevazišao je pravljenje sitnih detalja, da bi se na kraju rešio okušati u pravljenju skulptura. Kako mu je i ovo išlo od ruke, ali je posao tražio puno vremena, Miladin se setio motorke pa se ubrzo na ovom polju iskazao. Pre dva meseca u Šljivovici, tik uz magistralu, otvorio je izložbeno-prodajnu galeriju.
- U početku, dok sam još radio kod kuće, svi su me gledali kao zaludnog čoveka koji bogu krade dane, pa čak i roditelji, prve komšije, prijatelji. A onda, kada sam počeo najpre izlagati, a onda i prodavati svoje radove, mišljenje o meni se promenilo. Počeo sam svoje radove predstavljati na sajmovima turizma, nameštaja, pa i umetnosti. Od tada me kritičari tapšu po ramenu, navraćaju, raspituju se - priseća se Miladin.
Po celoj galeriji raspoređene su skulpture - brkajlije oštrih crta sa šajkačama, ubrađene seljanke, portreti srpskih istorijskih ličnosti, polunage žene, orlovi, lavovi, psi... Različitih veličina, od minijatura do radova u prirodnoj veličini. Devedeset odsto posla Miladin je odradio testerom, a dleto se koristi samo za finalne radove kada treba definisati usta, nos, uši...
- Najviše volim da pravim motive srpskih seljaka. Od drveta pretežno koristim orahovinu jer je najčvršća, najbolje se obrađuje, neće da puca i ima najlepšu boju. Dobra sirovina za rad su i dud, hrast, bor i kruška. Uglavnom radim po narudžbini, a najviše mojih mušterija je iz redova domaćina u seoskom turizmu koji svoj prostor oplemenjuju ovakvim delima, i vlasnici restorana domaćih kuhinja - objašnjava šljivovički vajar.
