http://www.blic.co.yu/srbija.php?id=53374Gradska kavana u Užicu pretvorena u buvljak
Nestao i poslednji svedok iščezle čaršije
Autor: Vladimir Lojanica
Više od četiri i po decenije tu se skupljala gradska elita i čuvala prepoznatljivi erski duh, najlepše pesme i najbritkiji aformizmi ovde su nastali. Ko zna koliko ljubavi je na balovima njenog podijuma rođeno. A danas, u njoj vise jeftin donji veš, kišobrani, plastikanci... Gradska kavana, jedan od poslednjih svedoka iščezle čaršije, na žalost svih pravih Užičana, pretvorena je u kinesku robnu kuću.
Beograd je sačuvao svoju Skadarliju, Valjevci ne daju stari „Central“, samo je Užice dozvolilo da jedno svedočanstvo svoga grada prepusti zaboravu. Gradska kavana, stecište užičkih boema na Trgu, već nekoliko meseci posluje kao kineska robna kuća. Za to je krivac privatizacija UTP „Sloga“, firme u okviru koje je Gradska kavana poslovala. Novi vlasnici, moglo im se, nisu marili za imidž i tradiciju užičke lepoticu, već su je dali u zakup Kinezima, a ovi, nemajući ni trunke razloga da ih nostalgija sputava, odmah u nju uselili tržnicu. A to ne ostavlja ravnodušnim, prosto ujeda za srce, sve koji su u Gradskoj gostovali i večeri provodili.
Milivoje - Mikica Smiljanić, nekadašnji sportski radnik i danas privatnik, jedan iz garde starih Užičana, pati za Gradskom kavanom.
- Teško mi je kada prođem Trgom, pa me pogled ponese ka toj kafani i vidim kako otuda blješti svila. Stegne mi se srce kada tamo vidim buvljak, a u glavi mi ono vreme, sve te godine sreće, bezbrižnosti, druženja. A privilegija je nekada bila biti gost Gradske kavane, tamo su se ljudi vaspitavali, učili finim manirima. Sva ta ugledna užička gospoda - direktori, pisci, sportisti, boemi - svi su imali svoje mesto u kafani, tačno se znalo gde ko sedi. Prvi ulazak u Gradsku bio je toliko svečan čin za Užičane, da su mnogi putovali u Beograd kako bi kupili odelo za tu priliku - kaže popularni Mikica.
Gradska kavana otvorena je 1961. godine, planirana je da upotpuni kompleks tada izgrađenog Trga partizana. Za razliku od danas kada je stotine Užičana dnevno obiđu u potrazi za jeftinom robom, ondašnji hram užičkih boema tih šezdesetih godina nije bio dostupan svima, naročito ne subotom. Samo probrana gospoda i njihove dame, eventualno neki mlađi šmeker za užičke kaldrme sa debelom vezom, mogli su naći svoje mesto u njoj. U to vreme jedno poglavlje istorije Gradske pisao je Radiša Janković, legendarni konobar poznat pod nadimkom Rade Ustaša. Čika Rade je uveo režim koji je osoblje moralo da poštuje - ulaz gostima bez kravate je zabranjen, pijani i neobrijani ne mogu da dobiju piće.
Miloš Broćić, bard užičke muzičke scene koji je sa svojim orkestrom devetnaest godina zabavljao klijentelu Gradske, priča da mu je muka od same pomisli šta se danas u toj kafani nalazi.
- Ta kafana je još kada otvorena imala klima-uređaj, naravno ne onakav kao što su ovi današnji. Krasili su je uvek dobra kuhinja, profesionalna posluga, ugledni gosti, pa i profesionalna muzika. Sve što se u Užicu zvalo naj tu se skupljalo. Nema privredne ili političke delegacije koja je dolazila u Užice, a da u Gradsku nije svratila.
Ne mogu da shvatim šta se posle izdešavalo, kako su ljudi dozvolili da užički ponos bude naružen. U stvari, propast Gradske počela je puno pre privatizacije kada je tadašnje poslovodstvo „Sloge“ dozvolili organizovanje svadbi i svakodnevnih svirki, na kojima su tradiciju kafane skrnavili loši muzičari - veli popularni Brole.
