http://www.e-novine.com/sr/srbija/clanak.php?id=26515Srpsko zdravstvo: Zona sumraka u užičkoj bolnici
O PACIJENTIMA NEMA KO DA BRINE
Piše: Srećko Prentović
Moj otac bio je seljak. Gajio je i krave. Imao je mnogo humaniji odnos prema kravama nego što je pojedino osoblje užičke bolnice imalo prema njemu. Umro je u subotu, 9. maja, u 18.05 časova, poluobrijan. Slika njegovog poluobrijanog lica koju sam video tog jutra zauvek će ostati u mom sećanju. Čiji je to obraz, poluobrijani obraz, gospodine ministre Milosavljeviću?
Ako ste zdravi, imate sreću, ako ste bolesni niste – imali sreće. Ako ste bolesni, a živite daleko od Užica imate veliku sreću. Ako ste bolesni, a živite blizu Užica, ne da niste imali sreće već je Bog od vas digao ruke.
Moj pokojni otac, Bog da mu dušu prosti, nije imao sreće. Razboleo se, u osamdesetoj godini, u selu Ljubiš, pedesetak kilometara od Užica. Stameni zlatiborski gorštak, čvrst kao stena, u februaru je, kao i svake godine, poorao njivu i spremao se da je u maju zaseje. Onda je počeo da ga boli stomak. Povremeno, pa sve češće. Pojavila se i krv u mokraći i moralo se doktoru. Pošto je pre dve godine operisao prostatu, uputiše ga urologu u Užice. Doktor Jeftović, fin neki čovek, uradi biopsiju prostate i vrati ga kući da čeka rezultat. Čeka se na to deset dana, a njemu sve gore. Gubi apetit i počinje da povraća sve što pojede. Pada u postelju. Zovem iz Beograda, gde živim i radim, i molim doktora Jeftovića da ga primi nazad, u bolnicu. „Dovedite ga.“
Totalna nebriga
Uzimam slobodne dane, sedam u auto i pravac Ljubiš. Odvodim oca u bolnicu, prima nas izuzetno ljubazni doktor Jeftović, urolog. „Stigao je nalaz biopsije prostate. Sve je u redu, negativan je. Neka legne malo da vidimo šta mu je“. I leže. Ja nazad, za Beograd, na posao. Otac je u sigurnim rukama. Uradi doktor Jeftović cistoskopiju i otkri tumor na mokraćnoj bešici. „Operisaćemo ga odmah i poslati uzorak na analizu.“ Tako i bi, operacija uspela, uzorak poslat na PH analizu, a otac posle tri dana kući. Odahnem, problem je rešen. Sada će mu biti bolje, mislim i sa zebnjom čekam PH nalaz.
Posle tri dana zove me majka i kaže: „Sve mu je gore, boli ga stomak i stalno povraća. Ne ustaje iz kreveta i ne spava“. Opet zovem doktora Jeftovića i molim da ga primi nazad u bolnicu. Tako i bi. Otac ponovo „leže“ na urologiju. Ubrzo stiže i PH nalaz. „Pozitivan je, maligno je“, reče doktor Jeftović. „Malo ćemo ga oporaviti pa ćemo videti šta dalje. Zakazili smo skener za 8. maj.“
Vidim da je vrag odneo šalu i, pošto otac živi sam sa majkom, dajem otkaz na poslu i pravac Užice. Zatičem oca u teškom stanju. Vidno iscrpljen, teško ustaje iz kreveta, slabo jede i to što pojede povrati „Mora da počne da jede“, kaže doktor Jeftović. Svakodnevno sam u bolnici pokušavajući da oca nateram da počne da jede. Usput primećujem razne stvari. Nebrigu osoblja o bolesnicima prvenstveno. Počev od sestara do osoblja koje deli hranu. Posteljina na kojoj otac leži prljava. Što od krvi, što od povraćanja. Tako stoji po nekoliko dana. Kada namolim neku od sestara da je promeni, učini to tako što donese čistu, baci je na pod, skine prljavu i onda čistu sa poda na krevet.
Na noćnim ormarićima bolesnika nagomilane tablete. Terapija od nekoliko dana nepopijena. Koga briga. Sestra donese i baci na ormarić. Šta je briga da li pacijent može da je popije. Njeno je da je baci na ormarić.
„Muka mi je, hoću da povratim“, reče otac u jednom pokušaju da nešto pojede. „Nađi mi kesu“. Kakvu kesu, pitam. „Pa, u šta ću da povratim“? Trčim u prostoriju gde borave sestre. Njih četiri piju kafu i puše. „Pacijent u sobi broj pet hoće da povraća“, kažem. „Lavor vam je u susednoj prostoriji, iza vrata“, reče jedna i nastaviše da srkuću kafu. Čekajte, kažem, ja da tražim lavor? Niko me nije ni pogledao, a kamoli odgovorio. Nastavile su da čavrljaju uz kafu. Nađem nekako lavor i odnesem ocu.
Potraga za gastroenterologom
Otac potpuno prestaje da jede. Počinje da se gubi i povremeno govori nepovezano. Doktore, otac će mi umreti od gladi. Šta da radimo, pitam Jeftovića. „Zvaćemo gastroenterologa da ga pogleda.“ Dobro.
Sutradan, iako je uredno pozvan, gastroenterolog nije došao na konsultativni pregled. Drugi dan takođe. Otac se sve više gubi. Povremeno ne prepoznaje ni mene. „Ne dolaze, šta da radim“, kaže Jeftović. „Od trojice gastroenterologa, koliko ih ima, danas nijedan nije na poslu.“ Ne verujem svojim ušima. Da zovem nekog privatnog gastroenterologa, da platim da mi pregleda oca? „Možeš, jedan od te trojice radi privatno. Ima svoju kliniku.“ Da platim tom koji neće po službenoj dužnosti da ga pregleda da bi došao i privatno ga pregledao? Da li je moguće? Usput saznajem da se taj sa privatnom klinikom zove Lune. „Lune, kralj Užica“, kaže mi poznanik. Zaposlen na gastroenterologiji u užičkoj bolnici, ima privatnu kliniku i dugogodišnji je poslanik u republičkom parlamentu. Čovek stvarno zauzet, kako da stigne da mi pregleda oca službeno. Ako mu platim, možda i dođe na svoje radno mesto i obavi privatno ono za šta nema vremena službeno. Ako nije na sednici skupštine, podrazumeva se. Neću da platim, odlučujem. Moram naći drugi način.
Očajan, dolazim do privatnog broja mobilnog telefona ministra zdravlja Tomice Milosavljevića, pozovem ga i upoznam sa stanjem u užičkoj bolnici i konkretnim problemom.
Ministar me sasluša strpljivo i kaže: „To je nemoguće. Taj koji vam je to rekao je lud. Jeste li upoznali s tim načelnika odeljenja i direktora bolnice“? Da ja upoznajem načelnika i direktora da od tri lekara nijedan nije na poslu? Pa valjda oni to znaju, kažem. Osim toga, to meni ne rešava problem, gospodine ministre. Moj otac umire od gladi, a nema ko da ga pregleda. To je moj problem. Načelnik i direktor su vaš problem, gospodine ministre. Ja ću, gospodine ministre, večeras da pronađem i ubijem jednog od ta tri lekara. Možda se onda jedan od preostale dvojice smiluje i pregleda mi sutra oca. „Nemojte tako, molim vas“, kaže ministar. „Evo vam broj telefona moje sekretarice i ako vam i sutra ne pregledaju oca javite se njoj sa imenima tih lekara“. Ali, gospodine ministre, to i dalje ne rešava moj problem. Ja nisam tužibaba, ja ne zovem zbog toga, mene ne interesuju imena lekara. Ja samo želim da mi neko pregleda oca i da mu pomogne da ne umre od gladi.
Smeće i pacijent
Treći dan. Dolazim i pitam doktora Jeftovića da li je bio gastroenterolog. „Nije, ali je obećao da će da ga pregleda danas u 12 i 30, ako ga dovedemo. On ne može da dođe.“ Upoznajem Jeftovića da sam kontaktirao ministra Milosavljevića i tražim imena lekara. On ponovo zove nekoga i kaže da ga moramo voditi u pola jedan negde gde će ga pregledati. Ne daje mi imena.
Dežuram pored očevog kreveta i čekam vreme. Dolazi sestra sa kolicima, smeštamo oca u njih i sestra mi kaže: „Najbolje da ga vi odvedete i objasnite doktoru šta mu je. Vi znate bolje“. A vi, sestro, ne znate šta mu je? Čovek leži na vašem odeljenju 15 dana, a vi ne znate šta mu je? Ja da ga vodim? Gde da ga vodim? „Dobro, ići ću i ja sa vama“, kaže sestra ljutito.
U 12.20 krećemo. Ja guram kolica, sestra nosi neke papire. Ulazimo u lift i spuštamo se negde. Lift staje i u njega spremačice pokušavaju da uguraju kolica sa smećem. „Pomerite se, ima mesta i za nas.“ Sestra se pomera, ne reaguje. E, pa neće da može, smeće i pacijent ne mogu zajedno, planem ja. I sestra i spremačice me začuđeno gledaju. Stižemo pred jedna vrata gde bi otac trebalo da bude konačno pregledan, u 12.25, pet minuta pre zakazanog vremena. Sestra ulazi i odmah izlazi. „Nema ga, otišao je negde. Idemo na odeljenje, možda je tamo“. Potera za lekarom se nastavlja.
Stižemo negde, u drugo krilo bolnice, na interno odeljenje, pred druga vrata. Čekamo u hodniku. Izlazi doktor i žurno prolazi pored nas ne pogledavši nas. Sestra ne reaguje. Reaguje moja supruga i vuče lekara za rukav. Posle žestokog verbalnog duela lekar saopštava da će doći za deset minuta i da čekamo. Čekamo više od pola sata u hodniku. Otac u kolicima, ja nervozno šetkajući hodnikom i sestra još nervoznija i besna što i ona mora da čeka.
Dolazi lekar i poziva sestru i mene u ordinaciju. Gleda dokumentaciju i raspituje se o meni. Ko sam, šta sam. Ljubazan je. Vidim da je do njega stigao glas o mom razgovoru sa ministrom Milosavljevićem. To mi i on stavlja do znanja i pravda se da nije on kriv. Takav je sistem, tako je stanje u bolnici. On realno ne može da stigne da obavi sve. Sam je trenutno na odeljenju a posla mnogo. I odeljenje i ambulanta i endoskopija. I još konsultativni pregledi. Mora na tri strane odjedanput, a to je nemoguće. „Zna to ministar“, kaže, „da nas je pet lekara, malo je“.
I sve odjedanput kreće drugim tokom. Prijem na interno odeljenje. Čarobni preokret što se odnosa lekara tiče. Odjednom sve može. Za sve ima vremena i mogućnosti. Tri pregleda jedan za drugim u roku od pola sata. Zakazivanje skenera mnogo ranije od predviđenog vremena. Ne zato što je sistem profunkcionisao. Samo zahvaljujući ličnom zalaganju lekara.
Ali za moga oca više nema spasa. Prestaje potpuno da jede i životari na infuziji. Potpuno se gubi, pada u komu. Deset dana leži na internom odeljenju i lagano ide ka svom kraju. Za tih deset dana niko ga nije obrijao. Posle pet dana pitam sestre da li bolnica ima bricu. „Ima, biće obrijan.“ Zašto nije do sada, pitam. „Niko nam nije rekao.“ Ko treba da vam kaže, imate oči, mislim. Vidite da je neobrijan. Ne vidite, jer ga i ne gledate.
Epilog
Posle sedam dana on i dalje neobrijan. Nađem lavor, zasučem rukave i počnem da brijem oca. Dolazi sestra, neka nova, i pita: „Šta to radite?“ Brijem oca, vidite valjda. „To nije vaš posao. Odmah prekinite. Ja sam glavna sestra na odeljenju, bila sam na odmoru, danas sam počela da radim. Biće obrijan po podne.“
Dolazim sutradan. Otac leži poluobrijan. Ono što sam ja obrijao. Preksutra isto. Poluobrijan čovek leži u bolnici. Sestru koja me je sprečila da ga do kraja obrijem i obećala da će ona to rešiti više nisam video.
Moj otac umro je u subotu, 9. maja, u 18.05 časova, poluobrijan. Slika njegovog poluobrijanog lica koju sam video tog jutra zauvek će ostati u mom sećanju.
Vest o smrti oca saopštio mi je njegov lekar privatno, telefonom. Zvanično saopštenje bolnice o smrti dobio sam tek u ponedeljak, telegramom.
Moj otac bio je seljak. Gajio je i krave. Imao je mnogo humaniji odnos prema kravama nego što je pojedino osoblje užičke bolnice imalo prema njemu.
Čiji je to obraz, poluobrijani obraz, gospodine ministre Milosavljeviću?
Ovim putem izražavam zahvalnost doktoru Jeftoviću sa urologije i doktoru Pušičiću, internisti, na ljudskosti, brizi i ljubaznosti u odnosu prema mom pokojnom ocu.
Ostalima koji su se starali o mom ocu u bolnici želim da i njihovi očevi umru poluobrijani.
