Da li u Užicu zaista nema lokacija za investitore
Igrališta i kafane u fabričkim halama
Vladimir Lojanica | 10. 04. 2010. - 00:02h | Komentara: 0
Užice - U zatvorenoj tkačnici „Froteks“ igra se košarka, u radničkoj menzi „Prvog partizana“ organizuju se svadbe, portirnica na ulasku u krug tog preduzeća pretvorena je u kafanu, a ogromne proizvodne hale „Dese Petronijević“ sada su magacini. Ovako izgledaju delovi nekadašnjih privrednih giganata čiji su pogoni promenili namenu ili ostali pusti. Sve to dešava se u gradu koji kuburi sa prostorom na kome bi mogle biti građene fabričke hale, što lokalna vlast obilato koristi kao izgovor na pitanje - zašto investitori zaobilaze Užice.
Fabrika kože napuštena jer se prodajom delova izmiruje hipoteka
Najslikovitiji primer propasti užičke industrije je glavna kapija nekada moćnog SOUR-a „Prvi partizan“. Na mestu gde se decenijama nalazila portirnica sada se nalazi kafanica. Postala je tako portirnica ugodan kutak - i za radnike koji na pauzi za obrok ovde trgnu neko piće i za prolaznike koji u fabrički krug navrate na čašicu razgovora.
- Pamtim dane kada se pokušaj unošenja rakije u preduzeće kažnjavao otkazom, u najmanju ruku premeštajem na drugo radno mesto ili višemesečnim smanjenjem plate. A danas imamo kafanu u fabričkom krugu - kaže iskusni metaloglodač koga smo zatekli na kapiji „Prvog partizana“.
Samo stotinak metara dalje nalazi se menza koja je prilikom raspada i deobe „Prvog partizana“ pripala „Fasau trejdu“. Krajem osamdesetih ovde se hranilo 5.500 radnika, a danas je ovaj restoran vlasništvo jednog užičkog ugostitelja koji taj prostor iznajmljuje za svadbena veselja.
Tkačnica „Froteks“, koja odavno ne radi i nekada je upošljavala 3.000 konfekcionara, odnedavno više nije pusta. Iz nje se ponovo čuje tutnjava - ali ne tkačkih razboja, već košarkaških lopti. Bivši košarkaš Sreten Đurić jedan od njenih pogona adaptirao je u sportsku salu.
- Zgrada „Froteksa“ sada je vlasništvo preduzetnika Miće Mićića, koji je meni ovaj prostor ustupio da u njemu napravim košarkašku dvoranu. Iselili smo mašine, izribali i rekonstruisali pod, zamenili elektroinstalacije, okrečili zidove, a četiri manje prostorije u kojima su se nalazili magacini pretvorili u svlačionice. Napravili smo pristojno košarkaško igralište na kome trenira 300 dečaka i devojčica - priča Sreten Đurić, tvorac sportskih terena na nesvakidašnjem mestu.
I imovina propalog GP „Zlatibor“ koristi se u druge svrhe. Deo poslovne zgrade kod autobuske stanice ustupljen je Umetničkoj školi, dok su na placu u Krčagovu izgrađeni benzinska pumpa i megamarket.
Užice je početkom devedesetih godina imalo 17.500 industrijskih radnika, a danas ih je svega oko 5.400. U većini proizvodnih hala mašine i radnike vremenom su zamenili mrak, paučina, prašina, pustoš...
- Pogoni Štamparije „Rujno“ na Beloj zemlji su prazni, toliko su veliki da u njima može komotno da se igra fudbal. Fabrika kože prodala je sve mašine kako bi namirila hipotekare, a njene zgrade, koje često plavi voda, sablasno su prazne i idealne za snimanje horor filmova. U „Mlekari“ odavno nema proizvodnje. Njenu zgradu kupio je preduzetnik iz Kraljeva, a mašine su radnici stavili pod hipoteku. Pogoni konfekcije „Desa Petronijević“ delom su pretvorene u supermarket, a delom u magacine „Telekoma“. Poslovna zgrada i garaže „Rakete“ na Senjaku su prazne, polako se krčmi preostala imovina ovog preduzeća u stečaju - nabraja Petrašin Drulović, predsednik Samostalnog sindikata Zlatiborskog okruga.
Novi fabrički pogoni odavno se ne grade u Užicu, a iole značajnija poslovna investicija, ne računajući otvaranje tržnica, u ovom gradu se ne pamti. Jedan od razloga zašto Užice nije u planu velikih ulagača, bar tako kažu gradski čelnici, jeste što u kotlinom skučenom mestu ne postoje adekvatne parcele pogodne za gradnju proizvodnih hala. Zato se logično nameće pitanje - ako nema mesta za gradnju novih, zašto se investitorima ne ponude postojeće fabrike koje propadaju.
Milovan Petrović, zamenik gradonačelnika, kaže da svako od tih preduzeća ima specifičnu priču i malo njih je sposobno da se u njima pokrene proizvodnja.
- Na primer, ne bi bilo racionalno oživljavati „Froteks“, premda se nalazi u centru grada. Isplativije bi bilo zgradu porušiti, pa tu graditi stambeno-poslovni objekat. Jednu halu „Dese Petonijević“ kupio je „Telekom“ i bilo je u planu da se tu gradi poslovni centar, ali je investicija stopirana jer ovu kompaniju čeka prodaja. Grad ne može da dođe do imovine Fabrike kože jer se njome namiruju hipotekari.
„Rujno“ je takođe u stečaju i vode se razgovori da njegovu imovinu kupi neko ko će da pokrene proizvodnju. Nadamo se da će slično biti i sa „Gamom“. Za ogroman pogon fabrike „Fasau“, prodate u stečaju, bio je zainteresovan „Merkator“, ali ne znam dokle se u toj priči stiglo - kaže Milovan Petrović, i sam vlasnik pustog pogona bivše konfekcije „Desa Petronijević“ u Kremnima.
Na mestu „Zlatiborke“ nikao parking
U strogom centru grada, u naselju Međaj, tik uz reku Đetinju, nalazi se parking izgrađen na mestu na kome je do prošle godine bilo sedište „Zlatiborke“. Objekat ove propale firme bio je privremenog karaktera pa je stradao pod čeljustima buldožera. Ostalo je zapamćeno da je u ruševinama te zgrade ostala zatrpana dokumentacija „Zlatiborke“, čiji su radnici danima prevrtali smeće na deponiji Sarića osoje, tražeći svedočanstva o svom radnom stažu.
http://www.blic.rs/Vesti/Srbija/184482/Igralista-i-kafane--u-fabrickim-halama
