Posle mnogih gradova u Srbiji i Užice je dobilo svoj krst. Na brdu Biokotoš iznad grada, na inicijativu Ekološko-sportskog pokreta „Trn“ iz Ivanjice i, uz blagoslov episkopa žičkog Hrizistoma, hrišćanski simbol visine četiri i širine dva i po metra postavljen je početkom decembra. Obložen je posebnim materijalom radi bolje refleksije, tako da ga je moguće primetiti i noću. Predstavnici tog pokreta prvi krst su postavili pre desetak godina iznad Ivanjice, potom iznad manastira Klisure, kod crkvice na Gradini, u Ovčar Banji, Prislonici kod Čačka, a pripremaju se da ga postave u Ušću, u blizini Ibarske magistrale. Najavili su da će uskoro na Mučnju sagraditi najveći krst na svetu - visine 333 metra, što bi trebalo da košta oko 20 miliona evra.
Postavljanje krstova širom Srbije, kako za Danas objašnjava Hadži Miloš Vidaković, predstavnik pokreta „Trn“ iz Ivanjice i docent na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, trebalo bi da „probudi najplemenitija osećanja - ljubav u svakom čoveku“.
- To predstavlja potrebu oboženja našeg naroda, povratak veri i istinskim korenima. U poslednje vreme stradamo, zbog naših grehova, nedostatka ljubavi i vere. Jednostavno smo ogrehovljeni. U narodu se posejalo seme mržnje, razdora i zla. To je put stradanja srpskog naroda. Zbog toga nam preti opasnost da nestanemo. Ipak, iskreno se nadam da Gospod Bog to neće da dozvoli, jer ipak mi smo Srbi, izabrani narod, jedan od najstarijih naroda na svetu, narod-majka“, kaže za Danas dr Miloš Vidaković, a potom dodaje: - Iako se danas mnogima, koji su vođeni kojekakvim drugim simbolima, savremenim životom i željom za Evropom, čini da će nam sve to doneti neko dobro, mislim da nam jedino vera može doneti dobro, a sve drugo su interesi“.
Zemerke da je postavljanje ogromnih krstova izraz religijskog pomodarstva i novoboštva on odbacuje i navodi da će uvek biti onih koji kažu - dobro je da to postoji, ali ne znaju šta to znači.
- Zbog neinformisanosti i nepoznavanja vere, mi smo uglavnom obredni vernici, pa verujemo samo onda kada nam je potrebno, iako bi to trebalo da bude izraz naše duše.
Podsetivši da je krst simbol stradanja i vaskrsnuća Isusa Hristosa, on ukazuje da su krsna obeležja koja niču po Srbiji „prvenstveno simboli vaskrsnuća srpskog naroda“, a potom najavljuje izgradnju najvećeg krsta na svetu, većeg i od Ajfelovog tornja.
- Na Mučnju, najvišem vrhu Zlatibora, planiramo da, ako Bog da, postavimo krst visine 333 metra. Procena je da bi koštao oko 20 miliona evra. Veliki je to novac, ali ako bude po milosti Božjoj, to će se ostvariti, kaže dr Vidaković, predstavnik pokreta „Trn“ koji se bavi ekologijom, turizmom, naukom i sportom, ali je postao prepoznatljiv po postavljanju krstova u Srbiji. U svakom postavljenom krstu, kako ističe, nalazi se po jedan krstić od maslinovog drveta iz Jerusalima, koji je osveštan na Hristovom grobu, kao i komadić voska, kojim je bio zapečaćen grob Isusa Hrista na Veliki petak.
Istakavši da je postavljanje krstova deo tradicije Srba, ali da se „verska obeležja nisu smela isticati poslednjih šezdeset godina, kao ni pet vekova pod vladavinom Turaka“, Miloš Bosić, arhijerejski namesnik SPC u Užicu, navodi primer Grka, za koje kaže da su na mnogim raskrsnicama i pored puteva gradili crkvice i postavljali krstove.
- Naš narod, budeći se u svojoj veri, hoće poput drugih naroda da obeleži svoju zemlju krstovima. To nikoga ne bi trebalo da vređa ili da podseća na nešto ružno, već da ukaže na to da smo pravoslavni hrišćani i da je za nas krst simbol večnog spasenja, ali i nešto što nas opominje na obavezu prema Bogu i našim bližnjim, kaže za Danas arhijerejski namesnik Bosić, a potom dodaje da je „Užice hrišćanski grad u kome živi više od 99 odsto pravoslavnih hrišćana“.
Istakavši da su prvi hrišćani u katakombama za simbole imali ribu, kotvu i krst, on dodaje da su naši preci postavljali krstove i na svojim kućama. - Krst nas čuva, spasava i na neki način duhovno brani od svega što nije dobro. Otuda ideja da se i u Užicu, po ugledu na druge gradove u Srbiji, on postavi na vidnom mestu, kaže arhijerejski namesnik i najavljuje da je u planu da se s druge strane te lokacije, odnosno na Karauli, uskoro izgradi hram Svete Petke, što će, kako objašnjava, postati jedinstvena i lepa celina.
- Danas sve možemo da nazovemo pomodarstvom. Neka ima i pomodarstva. Ljudi su devedesetih godina prošlog veka počeli da se vraćaju crkvi. Možda se neki vraćaju iz znatiželje, drugi iz političkih pobuda, ali ima i onih koji su uvideli da im je mesto u crkvi, dodaje Bosić.
S druge strane, Bosa Rosić, etnolog iz Užica, smatra da krstovi koji se po Srbiji postavljaju nemaju nikakve veze sa našom tradicijom i istočnim hrišćanima, već da podsećaju na krstove koje koriste zapadni hrišćani, a potom ističe da bi novac za to trebalo iskoristiti za preče potrebe.
- Krstovi koji se u poslednje vreme postavljaju po Srbiji, pa i onaj u Kragujevcu, liče na katoličke krstove. Nekada davno, naši stari su krstom obeležavali granice svog imanja, ali i groblja. Kada selo odluči na kom mestu će biti groblje, postavi se krst i oko njega se pravi groblje. Crkve su obeležavane samo ako su bile sputne i negde na vidnom mestu iznošen je krst, a pored njega bila je zvonara, često izmaknuta od same crkve“, kaže za Danas Rosićeva.
Smatrajući da se postavljanjem takvih krstova po Srbiji šalje i loša poruka, ona objašnjava da se „ljudi sumnjivog morala takmiče ko će više kod Boga da se umilostivi za krađe i nepravde koje su počinili“. - To grade novopečeni bogataši, koji žele da se iskupe kod Boga. Nedavno sam bila u Rumuniji, u kojoj se i te kako poštuje tradicija, i nasred groblja videla sam drvene krstove, koji su veoma lepi, pa kad pop dođe na to groblje stane pored krsta i služi obred“, objašnjava naša sagovornica.
Na podsećanje da to SPC ipak podržava, ona dodaje da je crkva, kao i narod, sluđena“. - Crkva mora da ukaže na pogubnost gordosti i potrebu skromnosti. Isticanjem novca i takmičenjem ko će napraviti veći krst jeste gordost, koja se smatra grehom. To je negativno pomodarstvo. Bilo bi bolje da tim novcem učine neko dobro delo, jer će im Bog pre oprostiti ako pomognu sirotinji. Ovako, iskazuju i svoju moć da mogu da izgrade takve krstove i da to kažu. Umesto da ćute i da daju pare sirotinji da se prehrani i školuje, oni prave krstove kako bi ih svi videli, kaže Rosićeva. Na najavu da će se na Mučnju graditi monumentalni krst, koji će koštati 20 miliona evra, naša sagovornica se pita: „Zašto tim novcem ne naprave bolnicu, dom za siročad ili sigurnu kuću u svakom gradu?“
Finansiranje
- Izgradnju i postavljanje krstova pomažu obični ljudi i to svojim radom, novcem, poklanjanjem građevinskog materijala, ali i vlasnici preduzeća i drugi. Nije važno koliko je ko dao, jer na kraju to zna Gospod Bog, ali to jesu značajna sredstva, kaže Hadži Miloš Vidaković, a potom dodaje: - Kad sam supruzi rekao da će krst na Mučnju koštati 20 miliona evra, kazala mi je da bi bilo bolje da taj novac damo gladnima. Možda će od tog novca biti i za gladne, uspešne studente, obnovu manastira ili crkve, a možda i za neki naučni projekat.
Pokajanje
- Bog nije neko kome se može dodvoravati. Pred Bogom se možemo pokajati za nešto što smo uradili, a nismo hteli. Bog, kao roditelj, čeka pokajanje svoje dece, svojih vernika. Kroz istoriju hrišćanske crkve, mnoge hramove su podizali ljudi u znak pokajanja. Primer je crkva Pokajnica, koju je podigao Miloš Obrenović kod Velike Plane, a imamo primera i u srednjem veku. Dešavalo se nešto što nije trebalo, ali ljudi da bi pokazali da su se pokajali gradili bi takve hramove, ali ne samo zbog toga, već i zbog svoje vere i ljubavi prema Bogu, navodi arhijerejski namesnik Miloš Bosić.
http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/versko_pomodarstvo_ili_tradicija.14.html?news_id=206199
