ace
Gost
|
|
« poslato: 13.08.2002. 06:28:47 » |
|
Talesov osmeh
Ranko Bozic
- Ovo je bezobrazluk, a ne mudrost - razestio se Hilon Spartanac - Kleobul mi je upropastio misao. Pogledajte na sta to sad lici: "Upoznaj samog sebe, ali nemoj previse". To sad i nije misao; nije nista. Naredite mu da izbrise svoju zvrljotinu. Eno mu kamenja na Rodosu, tamo nek piskara. Pitija nije reagovala, ko zna kojim se prostorima vukao njen duh. Uostalom, vrsila se volja bozja, zar je vazno kako? I Kleobul Rodjanin je u prvi mah ostao miran. - Najvaznija je mera - promrmljao je. - Glupostima odredjuj meru - uzviknuo je Hilon. - Mudrost se ne da meriti. Ni Kleobul vise ne osta miran. - Da si pohlepan u razmisljanju, kao na recima, znao bi da nije tako! Postade neprijatno, padose i uvrede. Periandar nije voleo ovakve situacije. Na svom dvoru u Korintu dopustao je i svadje i mudrovanja, ali za besne, za one koji se ne kontrolisu, nije bilo mesta. Ovde on ipak nije bio vladar; nije vladao cak ni situacijom... Merdevine su bile jedino sto mu je preostalo. Pomerio ih je ulevo i u istoj ravni s dva zavadjena natpisa upisao je: NAJLEPSA JE SMIRENOST... Okrenuo se i blago porumeneo. Njegova misao nije izazvala nikakav utisak. Smireni nisu padali u euforiju zbog vlastite mirnoce, a euforicnim nije padalo na pamet da se smire. - Mozda je to i tacno, ali ne znam sta tu ima mudro - rekao je Solon. - E, da je tacno, bilo bi i mudro - odgovorio je Periandar. - Poslusaj ih samo. Oko cega se uopste njih dvojica svadjaju na ovom svetom mestu. Trebalo bi im podviknuti. Solon ne rece nista. Odmah tu, u cosku peristila, ispisa svoju mudrost: NAUCI DA SLUSAS, ZNACES I DA NAREDJUJES... Periandar je ovaj put skroz pocrveneo. Shvatio je i suvise licno. Prokleti skorojevic, Solon Atinjanin! - Mnogo ste se osilili vi, Atinjani - viknuo je Periandar. - Dosad, jedva da se i culo nesto o vama, nikad vas nigde nije bilo, a sad bi odjednom svima da solite pamet. - Dugo smo slusali - rekao je Solon pokusavajuci mirnocom da izbegne svadju... Neuspesno. Ostri tonovi, ljutiti povici zavadjene druzine prenuli su Talesa iz lagane odsutnosti. U obicnim, ljudskim stvarima toliko toga mu nije bilo jasno. Odgegao se do spoljasnjeg zida hrama i najkrupnije sto moze napisao: SETI SE PRIJATELJA... Potomstvo Talesu nece upamtiti facu sto, medju nama receno i nije neka steta. Mozda je jedino Talesov smesak, dok je stajao kraj svog natpisa u Delfima, bio vredan pamcenja. Ima jos.
|