SLOBODAN TISMA, PESNIK
Covek koji zivi bez
strategije
Nas su na neki nacin izmanipulisali veliki autoriteti
umetnosti, kakav je bio Mika Antic, pokojni Kujundzic, pa
Florika Stefan, Drasko Redzep... Oni su nas osudjivali. Pa
cak i neki mladji ljudi koji danas figuriraju u novosadskoj
kulturi i knjizevnosti. Sada nema vise nikakve ljutnje, niti
ikoga mrzim, ali su to objektivne cinjenice
Dragana POPOV
Prelazi sa sezdesetih na sedamdesete godine proslog veka u
citavom svetu bili su nemirni, bucni i revolucionarni. Pa cak i u
vecito mirnom i cutljivom Novom Sadu. Grupa "omladinaca"
okupljenih oko Tribine mladih, casopisa "Indeks", "Uj
Szimpozium", "Polja", sa konceptualistickim pogledom na svet,
u kulturnu klimu grada unosila je novitete. Jedan od njih,
Slobodan Tisma, dvadesetdvogodisnji Novosadjanin, putem
lirske reci odslikava dozivljaje sveta "novog senzibiliteta". Kao
pesnik objavio je tri knjige: 1995. "Marinizmi", 1997. "Vrt kao
to" i 2001. "Blues diary", a kao muzicar tokom osamdesetih - tri
albuma sa dve grupe "La stradom" (istoimeni album) i "Lunom"
("Nestvarne stvari" i "Helidon").
* Zasto se zapravo bavite pisanjem?
- Pre svega, pisanje je moje prvo opredeljenje. Dosta rano sam
znao da ce mi umetnost biti zivotni poziv. Mozda je postojala
mogucnost da se ozbiljno bavim muzikom. Ona je bila prva
mogucnost, posto sam sa njom poceo, ali sam vrlo brzo uvideo
da nisam imao uslova da se njome bavim. Zbog mog profila ili
karaktera koji je povezan sa fizickim aspektom, sa telom,
jednostavno nisam imao gimnasticke sposobnosti koje jedan
muzicar mora da ima. Vec u osnovnoj skoli sam poceo da
pisem literalne, slobodne sastave kod kuce. Nastavio sam u
gimnaziji. Literarura je meni uvek bila najprimereniji medij, s
obzirom da sam prilicno nepokretan tj. nisam od akcije. Iz istih
razloga ni likovna umetnost nije dolazila u obzir, nego
iskljucivo pisana - olovka i hartija.
* Vi ste, po recima Vladimira Kopicla, "pesnik poznat i
priznat u svetu", iako kako ste rekli "u zvanicnoj domacoj
pesnickoj literaturi niste zastupljeni". Sta je sustina vase
poezije? Sta je vasa poetika?
- U sustini je jako tesko odgovoriti na to pitanje. Obicno se
govori da je poezija nesto van zivota. Za prozu se kaze da se
bavi zivotom, da je mimezis, a da poezija zalazi u prostor koji
nije ovozemaljski, u kojem nema dogadjanja, svega onoga sto
je sadrzaj proznog stvaralastva. Za poeziju, liriku pogotovo,
moze se reci da je, u nekom smislu, unutrasnji, sakralni,
duhovni prostor, koji je meni najvise odgovarao, s obzirom da,
kako sam vec rekao, nisam covek od akcije. Zanima me
atmosfera, stimung i volim prirodu, muziku. Za liriku su oni
veoma bitni.
Kada sam u mladosti pocinjao da pisem, lirika je bila zivot, ali i
nesto vise od zivota. Ona mu je davala auru, visi sjaj, koji inace
zivot nema u svojoj svakodnevnici, u svom profanom nivou. I
poezija je zapravo to. U pocetku, kada je covek mlad, taj deo je
najbitniji. Kako odrastamo, stvari se komplikuju, postaju
slozenije i sticemo iskustvo. Prvi lirski impuls je car zivota koji je
vise od samog zivota, a kroz jezicku ekspresiju zapravo dajemo
zivotu auru i sjaj koji zivot nema.
Preferiram sam dozivljaj. Umetnost je prostor koji je
komponovan od bitnih tacaka i momenata, od, na primer samih
tacaka stvaranja, jezika, dela i artefakta i konzumenta, onoga
koji prima, koji ima naknadnu komunikaciju. Treci momenat mi
je uvek bio bitan. Dozivljaj. Generalno, na kraju modernizma i
postmodernizma akcenat se pomerio na, ako uzmemo tri
momenta, na stvaranje, na dozivljaj i na recepciju. Za pesnika,
kada kazem recepijent, to sam ja sam. Jer to su moji likovi,
moja tranformacija - od kreatora koji stvara jedan artefakat pa
do onoga koji ga posle dozivljava. Publika i odziv javnosti su
drugi problemi. Pre svega mislim na sebe, to sam sve ja i ja
sam u tom krugu. Jedino sto mi je bitno jeste to naknadno
posmatranje. To jeste malo hermeticno. Ja sam inace bio sklon
hermetizmu, pogotovu sedemdesetih godina kada sam pisao
takozvanu konceptualisticku poeziju. Konceptualna poezija je
tesko razumljiva i zahteva tumacenje. Naknadni pogled je
povezan sa tumacenjem i otkrivanjem novog. To je produzena
kreacija, iako samo delo mora da se zavrsi. Kada zavrsim knjige,
ne usudjujem se da ih ponovo citam.
BITI I ZIVETI UMETNOST
* Vreme pocetka sedamdesetih, vi i grupa istomisljenika,
Miroslav Mandic, Vladimir Kopicl, Zelimir Zilnik, Slavko
Bogdanovic i ostali, bili ste okupljeni oko Tribine mladih, bili
ste disidenti tadasnjeg vremena, bavili ste se umetnoscu na
nov nacin za uslove u kojima ste ziveli. Kako je izgledalo to
vreme, sada tridesetak godina posle, kako vam izgleda,
koje ste poruke slali? Kako su reagovali javnost i politicari?
- Bio je prelaz izmedju sezdesetih i sedamdesetih, kada je bio
bunt mladih po citavom svetu. Omladinska popoulacija je htela
da zivi drugacije, bez obzira da li se radilo o kapitalizmu ili
real-socijalizmu, u kojem smo mi ziveli. Postojale su neke stvari
koje su razocaravale mlade i oni nisu mogli da se sa njima
pomire. Posledice su bili nemiri i pobune. To se zvalo "Novi
senzibilitet" koji je utemeljen u filozofiji Herberta Markuzea, ili
u knjigama Suzan Zontag. Mi smo bili upuceni na to i hteli smo
da zivimo na drugaciji nacin. Ideal su nam bile komune u
kojima smo hteli da se organizujemo, tako da zivimo umetnost.
Svaki trenutak je bio umetnicki trenutak. To smo ostvarili na
Tribini mladih. Imali smo prostor koji je bio nasa kuca u kojem
smo radili razne pozorisne predstave, performanse, hepeninge -
citav kapacitet Tribine je bio u pogonu. Tada je Judita Salgo
vodila Tribinu. Uradili smo "Parket salon", "Levi hol", knjizevne
tribine, filmski program. Ja sam vodio knjizevni program, Vlada
Kopicl "Parket salon", Miroslav Mandic filmski program, Ceda
Drca je vodio "Levi hol", slusala se nova avangardna jazz
muzika.
Javnost je bila indiferentna, ali su nas i osudjivali. Mi smo bili
na neki nacin izmanipulisani i nas problem nisu bili toliko
politicari, vec umetnici koji su bili u vezi sa politicarima. Sa
njima smo imali nesporazume i okrsaje. Zato sto, pre svega u
umetnosti kao i svugde, vlada velika surevnjivost, netrpeljivost i
mrznja. Tako da nas jedan dobar broj novosadskih umetnika
nije voleo. Nije im se svidjalo to sto radimo. Da bi nas
eliminisali u pomoc su pozvali politicare. Mi smo im dali i
povod na neki nacin, jer smo radili stvari koje su za ono vreme
bile provokativne. Sada ne izgleda tako strasno ali tada su te
stvari provocirale jedan prosecan mentalitet, malogradjanski.
Konceptualizam je zapravo "cista umetnost" koja ima posredne
implikacije u politici, ali neposredno ne bi smelo. Mi, u
konceptualnoj umetnosti ne mozemo da tretiramo konkretne
politicke teme. Medjutim, imali smo neke ljude koji su se
umetnoscu bavili angazovano - tretirali neke politicke pojave i
fenomene. Na primer, predmet njihove umetnosti je bio lik
Josipa Broza Tita. I oni su to debelo platili, bili su u zatvoru
osam, devet meseci sto je za mladog coveka o dvadesetjednu,
dve godine velika stvar.
IZMANIPULISANI OD AUTORITETA
- Nas su na neki nacin izmanipulisali veliki autoriteti umetnosti,
kakav je bio Mika Antic, pokojni Kujundzic, pa Florika Stefan,
Drasko Redzep. Oni su nas osudjivali. Pa cak i neki mladji ljudi
koji danas figuriraju u novosadskoj kulturi i knjizevnosti. Sada
nema vise nikakve ljutnje, niti ikoga mrzim, ali su to objektivne
cinjenice. Uvek postoji polemos, svi to dobro znamo, jos je
Heraklit rekao i iz toga sve nastaje. Mi smo hteli nase ideje da
ostvarimo, drugima je to smetalo. I sada je isto tako.
Postoji mrznja medju ljudima. Jako je mala razlika izmedju
politicara i umetnika. Oni su braca. Ako je neko talentovan
odmah je izlozen mrznji, nemoguce ju je izbeci. To je tako, i
zbog toga se ne treba nervirati. To je proslo, ali su surevnjivosti
ostale i nista se po tom pitanju bitno nije izmenilo. I dan-danas
Miroslav Mandic i ja nemamo pristup u neke prostore.
Promenile su se stvari u umetnosti. Usli smo u period moderne
posle moderne. Stvari su se relativizovale. Kriterijumi su takvi
sto ne znaci da je nestalo sukobljavanje, da je nestalo volje za
moc. Kazu "nema vise volje za moci", ali to nije tako. Danas
imamo, a to nije nikada bilo tako, da lik umetnika ukljucuje lik
menadzera. Umetnici su u stvari menadzeri. Promovisu svoju
umetnost, vode politiku, prave strategiju kako da se promovisu.
Nekada to nije bilo tako. Umetnik je bio, pogotovo u ranom
modernizmu - uzmimo primer Van Goga - zrtva, izlozen na
milost i nemilost kriticarima, izdavacima. Danas je umetnik
postmodernista, za mene, menadzer-umetnik.
* Vrlo mladi ste otkrili da se necete baviti muzikom zbog,
kako ste rekli "ne gimnastickih sposobnosti". Ipak ste
krajem sedamdesetih poceli da se bavite muzikom, bend
"La Strada", potom "Luna", koja je po magazinu "Ritam"
proglasena za drugi bend osamdesetih. Narednih desetak
godina ste se bavili pisanjem tekstova, komponovanjem i
sviranjem. Otkuda ipak okretanje ka muzici?
- Posle propasti konceptualizma, posle zatvora i razocarenja.
Bilo je to posebno vreme rokenrola: pank i "New wave". Pank je
imao izrazito artisticke pretenzije. Zato je postojalo veliko
podrozenje takozvanih rokera, Bore Djordjevica na primer."New
wave" im je izgledao jako fino. U "New wave" sam video veliku
mogucnost da se kreativno bavim muzikom, da se bavim
umetnoscu - kao sto sam se bavio pisanjem. Da komponujem,
pisem tekstove i da to plasiram kao umetnost. To je bila moja
ideja. Nasao sam neke ljude, Zorana Bulatovica koji je imao
isto umetnicku crtu, izuzetan gitarista i muzicar, sa kojim sam
mogao da to ostvarim. "Luna" je nastala iz nasih osecanja za
stvari. New vawe je bila glavna stvar u muzici, imala je
publicitet. Ja sam 1979. isao na koncert "Strenglersa" u Zagreb,
on je za mene bio sok. Posle toga mi je bilo jasno da cu se
baviti muzikom. U Novom Sadu se stvorila izuzetna klima.
Ponovo se stvorilo ono sto smo na prelazu sa sezdesetih na
sedamdesete imali na Tribini mladih. Stvorio se milje, drustvo,
ljudi, ja sam doduse bio najstariji ali sam jako dobro
komunicirao sa tom decom. Oni su me prihvatili jer su
prepoznali slican senzibilitet. I dan danas je ostala ta ljubav sa
Kebrom, Biljom. To je nesto neprolazno i nezaboravno.
PRIRODA JE SLIKA
* Primitivni ljudi su prirodu dozivljavali kao nesto sto se
moze umilostiviti ili rasrditi, kao nesto sto moze doneti
dobro, ali isto tako i unistiti. Kako vi kao savremen,
civilizovan covek dozivljavate prirodu i kako vama izgleda
kako je civilizovani deo covecanstva dozivljava?
- Priroda je bog za primitivne ljude, a za mene je pre svega
slika, ugodjaj. Znaci, pejzaz, cisto lirski. Prirodom sam se bavio
dosta u poslednjoj knjizi "Blues diary". Cak sam dobijao
primedbe, kao "sta je ovo, neki povratak prirodi?". Takodje, i
moja knjiga "Marinizmi" okrenuta je prirodi - slika morske pucine
na osnovu koje sam napravio zbirku pesama. Ne moze se
shvatati da ja polazim od iskustva. Imam distancu prema
prirodi. Zapravo, ja sam moderan covek, proziveo grad i sada
sam se okrenuo prirodi, ali na drugaciji nacin. Priroda je pejsaz,
ambijent u kojem razvijam lirski ugodjaj. Ja je apstrakujem.
Konkretno "Marinizmi", u vizuelnom smislu more je zahvalno,
jer ima geometrizam sa kojim mogu da se poigravam. Priroda
uopste. Na primer, boje za koje sam zainteresovan u
sustastvenom smislu, kao cista apstrakcija, sadrze sliku. Nemam
veze ni sa naturalizmom ni sa realizmom. Ne pevam o njoj.
Priroda jeste podrucje raznih igara. Sama po sebi priroda moze
imati culno zadovoljstvo, ali se ja tim u poeziji ne bavim. U
"Blues diary" se bavim razmisljanjem odnosa prirode i
tehnologije. Tehnologija je na zapadu globalni proces
postvarenja prirode. Sve je izlozeno tehnologiji. I mi smo time
zahvaceni, ali u manjoj meri. Zato sto je tehnologija
neodvoljiva od prirode. Postoji sustinsko jedinstvo ta dva
principa. I Bog kada je stvarao svet je primenio tehnologiju.
Prirodni procesi su u sustini tehnoloski. Covek je kasnije razvio
masinsku tehnologiju, preradu predmeta, ali je on u stvari
prekopirao prirodu. Marks je to prevazisao. On je zapravo
govorio o "oslobodjenju od rada" ali je pitanje da li je
izvodljivo, da covek izadje iz zacaranog tehnoloskog kruga.
Covek je rob tehnologije. U procesu prerade i obrade covek je
predmet, on je dodatak masini. Mislim da moze biti i da je izlaz
u sakralnoj sveri, u religiji. Ne, religija kao crkva, nego kao
osecanje za stvari. Verovanje u to da je svet nesto vise od
onoga sto jeste. To je spasenje, covekova nada. Postojanje je
neobjasnjivo. Uvek ce ostati misterija, deo koji je neobjasnjiv.
Bilo da je privid, bilo da je laz (ali u svakom slucaju nesto
postoji). Iz toga cemo otkriti nesto novo. Uvek se prevazilazi, ali
kraja tome nema.
RAT JE PRIRODNO STANJE MEDIJA
* Po vasem misljenju kuda idu mediji u Srbiji?
- Pa ja ne znam. To je stvarno tesko reci. Sigurno je bolje nego
sto je bilo. Problem sa medijima je jako komplikovan zbog
stalne manipulacije, neistine i nemogucnosti da se dodje do
toga da znamo o cemu se radi. Mi nemamo egzaktnog uvida u
neke stvari nego nam ih mediji kao instrumenti posredovanja
predocavaju. Ja mogu da sumnjam u informacije koje dobijam
preko medija, i dan danas. Otkud da ja, kao covek koji nije od
uticaja, koji ne poznaje bitne ljude koji bi mi mogli dati
neposredne informacije, mogu da znam istinu. Uvek mogu da u
to sto cujem preko medija sumnjam. Kod mene postoji ipak
dobra volja da verujem i po cenu da ispadnem budala.
Moramo imati dozu poverenja u medije. Niko danas ne moze
ziveti izvan medija.
* Koje kulturne dogadjaje i manifestacije sa radoscu
posecujete? Mozda bioskopske projekcije ili pozorisne
predstave?
- Film vise ne pratim. Sedamdesetih sam pratio film, ali to je
bilo vreme Bergmana, Bunjuela, Otara, Trifoa. Kada je taj "crni
talas" nestao izgubio sam naviku. A sa druge strane video
rikordere nisam prihvatio. Pozoriste, isto ne pratim. To je ta
moja lirska priroda jer ne volim guzvu. Pozoriste je drustveni
dogadjaj. Skupljaju se ljudi da bi videli predstavu, da bi se
videli, to je jedan ritual. Volim dramsku literaturu da citam.
Jedan od pisaca koje obozavam je August Riberg. Uzivam da
citam dramske tekstove. Nema uzbudljivijeg dogadjaja nego na
primer "Na putu za Damask" od razgovora izmedju dame i
neznanca. Malo sta moze da se poredi sa time. Volim Beketa.
Samim citanjem mogu vise da izmastam. Koncerti su dogadjaji
prvog reda ali vise na njih ne idem. Medjutim, ja sam zreo da
idem u prirodu i da se posvetim vecnim temama, debelim
knjigama, da ih ponovo procitam. Postoji velika umetnost,
kojom necu da negiram novu umetnost jer ja ni ne mogu vise
da ucestvujem u tehnu, internetu i elektronskoj knjizevnosti.
Prestar sam za to. Ja treba da citam "velike" knjige iz moderne
umetnosti i klasike, koje su neiscrpne. Svi ljudi moraju da citaju
Dostojevskog, anticke tragedije ili od novijih, Beketa, Dzojsa.
Svako ko to ne procita propustice jako mnogo.
* Kaze se da je "moto u knjizevnost sazeta misao koja
nagovestava smisao dela". Takodje se kaze da je "covek
delo prirode". Koji je vas moto?
- Imati zivotni moto znaci biti u ideoloskom smislu potpuno
opredeljen. Ja sam covek koji zivi bez strategije. Nikada nisam
pravio planove. Moj zivotni moto je "Biti pristojan i sklanjati se
u svakoj prilici drugima ispred puta".
http://www.bulevar.co.yu/092/tisma092.htm***
