NOVOKOMPONOVANI GLAMUR: Bogoljub nacionale

IZBORI: NAJFORUMAŠ I NAJFORUMAŠICA GODINE
AKCIJA: SVI UŽIČANI NA JEDNOM MESTU! Za užičke nekomercijalne organizacije i ustanove besplatno...

[ZEKA FILM LaFonten]

Fenomen nagrada ili potraga za "srpskim Nobelom"
Od Avnoja do Brace Karic

"Mozda ce ovaj vek videti jos mrtvih pesnika, ako ima pesnika" (Branko Miljkovic, na godisnjicu smrti Majakovskog, Knjizevne novine, 8. april 1960)

Novi glamur: Sa pete dodele godisnje nagrade "Braca Karic"  
 
JOLA
 
Scenografija kao za "Gladijatora": fanfare, kolonada antickih stubova, valjda od gipsa. Tu, ispod njih, umesto Rasela Kroua Dejan Medakovic - karijatida Srpske akademije nauka i umetnosti. Mecene: Familija Karic. Laureati, bivsi i sadasnji. Nezaobilazna Darinka Matic - Marovic, sa respektabilnim kongresno - koncertnim stazom. "Vostani Serbie!". Pozorisni guru Jovan Cirilov rece u noci glamura da se nagrada "Braca Karic" pokatkad "naziva srpski Nobel". Cinici bi rekli, umesto dinamita, sa uredno placenim ekstra-profitom kao "grizom savesti". Tu je i bivsi laureat - milioner Peter Handke, nemacki knjizevnik i srpski Bernar Anri Levi. Otvara se dusa. Tu su i velikodostojnici brojnih konfesija. Ovogodisnji laureat za novinarstvo Dragan Bujosevic, novinar NIN-a i autor emisije "Nije srpski cutati" na BK televiziji zahvalio se Bogoljubu Karicu sto mu se ne mesa u posao".
    Velika sala nacionalnog teatra sijala je svecanim sjajem. Kao i Bogoljub Karic. U prosli ponedeljak po peti, jubilarni, put "najmudrijim, najsposobnijim i najhumanijim gradjanima" dodeljene su godisnje nagrade "Braca Karic". U vakuumu nastalom ukidanjem nekadasnjih prestiznih, i uglavnom ideoloskih, nagrada stvara se nova nagrada koja ima pretenzije da postane tradicionalna, "nacionalna", dakle i najprestiznija. Kooperativni laureati u tom naumu daju joj nesebicnu pomoc.
    Pet glamuroznih godina je znak da je nagrada prezivela porodjajne muke i da sigurnim koracima selektuje novi srpski "panteon". Sto rece pokojni pesnik Branko Miljkovic, "vise mi nisu potrebne reci, treba mi vreme". Zlatni medaljon na lenti srpske trobojke i cek na milion dinara (!) u duhovnom jedinstvu sjedinjuju nacionalnu vrednost i socijalnu sigurnost. Svako prema mogucnostima, svakom prema zaslugama. To sto neko ovu nagradu prima bez kompleksa, a neko je ne bi primio "ni za zivu glavu", kao i manufakturno - sistemski bekgraund darodavca, mecenstvu i nagradi daju imidz kontroverznosti sto, opet, dodatno mistifikuje nagradu tako da ona nikoga ne ostavlja ravnodusnim. Ne samo zbog famoznog ceka.
    Uostalom, ako je laureat bio i mozda najbolji srpski glumac svih vremena Danilo Bata Stojkovic (kome sigurno nije falilo licnog integriteta), koji je to onda "princip" na koji treba da se pozovu potencijalni laureati, a da ne izgleda kako bi sve na svetu dali da ih neko kao predlozi, a oni kao to odbiju i dokazu "stav". Ali, ni Karicev ziri nije mutav pa da predlozi, recimo, karikaturistu Predraga Koraksica - Koraksa koji se na jednom prijemu pre otprilike godinu i po dana slucajno sreo sa Bogoljubom Karicem i javno mu rekao da on tu nagradu nikada ne bi primio.
 
STROGI KRITERIJUMI
 
 
    O pretenzijama da se Nagrada "Braca Karic" etablira kao "nacionalna" govore i strogi kriterijumi za selekciju kandidata (na primer "referentnost naucnog rada u domacim i svetskim okvirima, nacionalni i internacionalni znacaj rada, dobrobit za materijalni i duhovni razvoj naseg naroda"), kao i proklamovani ciljevi nagrade medju kojima se istice onaj da se pruzi "podsticaj najkreativnijem delu drustva da svojim pregalastvom i rezultatima ubrza materijalni i duhovni razvoj naseg naroda i zemlje". Jedan od ciljeva je i da se "obnovi tradicija nagradjivanja" koja je izumiranjem mega ideoloskih nagrada od "Avnojeve" (savezne), preko "Sedmojulske" (republicke) i "Oktobarske" (beogradske) dozivela kolaps ili se utopila u inflaciji sitnih, i cesto bizarnih nagrada.
    Stvarno da li se, sto o Branku Miljkovicu jednom napisa knjizevni kriticar Petar Dzadzic, ocajnicki trazi "refleksivnost novog tipa, bez oslonca na ovestale misaone konvencije nase tradicije"? Da li ce nova "najvaznija nacionalna nagrada" biti nesto vise od "skromnog doprinosa svom otecestvu", sto na dodeli rece neko iz familije Karic?
    - Nagrada je u nasoj sredini cesto kompenzacija za prethodne jade, potpuno smisljena zbog onih koji nagradjuju. Nagradom karicevskog tipa stvara se alibi i vestacki ugled darodavca. Ona ne moze biti "nacionalna" jer oko nje ne postoji drustveni konsenzus, a on te njene ambicije dovodi u pitanje. To je, dakle, alibi nagrada, nejasne vrednosne fizionomije, u kojoj se reflektuje i kulturni snobizam i aranzirano-tranziciono rezonovanje - istice sociolog kulture Ratko Bozovic. On, medjutim, naglasava da u primanju ove nagrade ima izvesne lagodnosti, jer kod Karica nema mecenarskog uslovljavanja sto je bio slucaj sa ranijim ideoloskim nagradama. "Ako primis nagradu, to te ne obavezuju da sutra moras da radis za Karice ili im budes lojalan", kaze Bozovic.
    On se slaze i sa konstatacijom da se Karici ipak razlikuju od mnogih drugih ljudi ili grupa koje su se obogatile u vreme dok je Srbija osiromasila. Karici nisu destruktivni. Oni su donatori, ulazu u obrazovanje, daju velike novcane nagrade. Televizija im izgleda po svetskim standardima. Umesto vlasnika kazina, oni su internet provajderi ("Eunet"). Od toga Srbija ima i koristi.
    Samo sto Srbija nije Francuska. Knjizevnik Predrag Cudic koji se bavio istrazivanjem fenomena knjizevnih nagrada i njihovom inflacijom skrece paznju na "Gonkurovu" nagradu u Francuskoj (ime dobitnika saopsteno je 24. oktobra), koja ima ogroman ugled kao nagrada Francuske akademije, a ne donosi nikakva finansijska sredstva. Mozda je neumesno povlaciti paralele, ali SANU nema nagradu koja bi u "nacionalnom" kontekstu mogla da parira zahuktalim Karicevim lentama i cekovima. Ovde su akademici (Dusan Kanazir, Aleksandar Despic, Dejan Medakovic, Ljubomir Simovic...) Karicevi laureati.
 
OBAVEZNI LAUREATI
 
 
    Cudic nije siguran da Kariceva nagrada moze biti "nacionalna". Prema njegovim recima ona fascinira u sferi svog novcanog iznosa, a preko nje njeni darodavci kupuju drustveni status. "Smatram da je velika blamaza za onoga ko primi tu nagradu. Za mene je interesantnije od nagrada istraziti zirije. Pogledajte samo Jovana Cirilova. On se ceo zivot muvao po nekim zirijima. Kao devojka za sve. Trebalo bi istraziti i frekventnost laureata kada su u pitanju recimo knjizevne nagrade kojih na ovom kulturnom prostoru ima vise od 400. To je cifra do koje sam ja dosao. Matija Beckovic, Milorad Pavic, Svetlana Velmar Jankovic, neka su od najfrekventnijih imena", uocava Cudic. On smatra da Karici ne mogu zameniti partiju, pa ni velike, izumrle, drzavne nagrade.
    Nakon kolapsa elitistickih, komunistickih nagrada u zoru pluralizma u Srbiji je bilo pokusaja da se kroz sistem nagradjivanja rehabilituju odredjene vojno - politicke snage. Mnogi hronicari ce se prisetiti sredine devedestih kada je knjizevni kriticar Ljiljana Sop, bliska Srpskom pokretu obnove i njegovoj ravnogorskoj intenciji, u Domu sindikata citala imena dobitnika "Ravnogorske" nagrade. Izmedju ostalih, laureati su bili i istoricar Veselin Djuretic, pesnik Ljubomir Simovic i Milos Crnjanski (posthumno).
    Pored menstrualnih muka kroz koje prolazi Ustavna povelja bilo bi nehigijenski i pomisliti na neku relevantnu saveznu nagradu. Ni republika ne stoji bolje. Sta je sa prestonicom posle kolapsa cuvene "Oktobarske" nagrade. U gradskoj skupstini saznajemo da je Komisija za kulturu Izvrsnog odbora Skupstine grada inicirala predlog da se uspostave "Dani Beograda" ciji bi integralni deo bio i ustanovljenje nagrade Beograda. Po strukturi ona bi bila slicna "Oktobarskoj" (u vise oblasti, ali deideologizovana). Ti svecarski dani bi bili od 16. do 19. aprila svake godine. Naime 16. aprila 878. prvi put se pominje ime Beograda u nekom zvanicnom tekstu i to onom koji je papa Jovan Osmi uputio bugarskom vladaru Borisu Mihailu. Opet, poslednji turski komandant Beograda Ali Riza Pasa, 19. aprila 1867. predao je kljuceve grada Mihailu Obrenovicu.
    Gorica Mojovic, clan IO gradske skupstine kaze da ovoj odluci treba da prethodi opsezna javna rasprava.
 
MILJKOVICEVA TAJNA
 
 
    Od nagrada "sa tezinom" carsija najcesce identifikuje Njegosevu, Andricevu i Vukovu koje imaju dve. Prvu "Vukovu" nagradu vec vise decenija dodeljuje Kulturno-prosvetna zajednica. Predsednik zirija po obicaju je ministar kulture u Vladi Srbije. Hepening dodele je u Predsednistvu Srbije. Tu su prodefilovali mnogi socijalisticki ministri od Miodraga Djukica, preko Nade Popovic Perisic do Zeljka Simica. U carsiji nagrada je vazila za prilicno ideologizovanu koju nije mogao dobiti neko nepodoban. Druga Vukova nagrada je "Nagrada Vukove zaduzbine". Dodeljuje se od 1990. za dve oblasti: nauku i umetnost i to uvek 8. novembra, na Mitrovdan kada je i Vukov rodjendan. Njen iznos je 500 evra u dinarskoj protivvrednosti. Vazi za neideologizovanu. Na primer dobila ju je Vida Ognjenovic za "Je li bilo knezeve vecere" (drama i rezija) i to 1991. godine, iste one kada je 9.
    marta otvorila vrata Narodnog pozorista za demonstrante i njihovog mesiju.
    "Ja sam onaj sto se igrao vatrom i izgoreo". "Ubi me prejaka rec". Neko bi se mozda zapitao kakve veze Branko Miljkovic ima sa ovom temom? I te kakve. U noci izmedju 11. i 12. februara 1961. on je tragicno zavrsio zivot, digavsi ruku na sebe. Bio je pesnicka pojava lansirana sa najvise kriticarskog elana u orbitu posleratne srpske poezije. Bio je najmladji laureat "Oktobarske nagrade": Prema nekim misljenjima jedini je "nepodoban" koji je tu nagradu primio. Rezim je hteo da ga "institucionalizuje". Prica se da ga je zbog toga pekla savest. Mozda je to preterano reci, ali neki i njegovu smrt posmatraju kao ocajnicki pokusaj katarze. Neko bi to nazvao pesnickim oslobadjanjem od kanona. Iliti od nagrade.
    Zoran Panovic

 VIKEND  subota-nedelja, 2-3. novembar 2002.