|
ace
Gost
|
 |
« Odgovor #4 poslato: 11.11.2002. 06:05:09 » |
|
pokusaj zamisliti (odnosno ja) da je celi tekst napisan diskursom koji ti koristis. ne nisam zavrsio psihologiju ali sam naobrazen iz te materije klasicima kao i modernim tokovima koje uspostavlja razvoj tehnologije. od klasika mislim na frojda-junga-adlera-froma-dostojevskog. ali isto tako su neiscrpan materijal za razmisljanje o tim temama kant i sopenhauer. sopenhauer u svetu kao volja i predstava kaze da moramo citati klasike (anticke) bar u onoj meri da naucimo da misli izlazemo jezgrovito, supstancijalno, esencijalno i cisto (pure) ja bih dodao po nivoima (planes).
izvor iz kog crpem znanje je nova aleksandrijska bibilioteka ili borhesov aleph. internet. pojam wavelets za koji nisam ni znao ali koji sam naslucivao me okupira jos od jedne pesme koju sam napisao na serbian cafeu. mislim da taj deo isao nesto ovako a o ljudskim zivotima:
...kao kisne kapi na povrsini nemirnoj
a svaka kap jedno nastanjivanje duse
i svaki krug sto kap pravi
zivot tvoj ka vecnoj slavi...
od tad sam kroz razmisljanje revidirao stav i postulirao teoriju covecije besmrtnosti u smislu da je covek besmrtan dok god postoji ljudski rod, u jednom tekstu koji sam napisao u kosovskoj mitrovici. iskreno moja osovinska spisateljska crta je olicena u diskursu tog teksta i tektovima proizaslim iz njega. mada su ovaj i jos mnogi slicni tekstovi napor da se filozofiji u eri ogromnog tehnoloskog napretka da novi smisao ja i dalje ostajem veran naporima u pokusaju da objedinjujem poeziju-filozofiju-nauku analogno tronoscu na kome pociva svet: dusa-um-telo.
ako se secas tekstova koje sam postirao na usd onda ces shvatiti smerove kojima streme moja razmisljanja.
"veliki je trud ovo napisati"
nije. pravi napor i trud je pisati o panteizmu koji su stvorili anticki mislioci i katastrofama koje su pogodile svet svaki put kad se iz tog panteizma izlazilo.
to se pise u dahu jer je tekst informativan kao i sledeci tekst koji je bio nadahnut (bocom vranca) (postirao sam ga vec jednom na sc a vise ne nameravam da postiram meni vazne tekstove koje pisem jer se gradim da ne zelim da ih 'objavljujem' jer nemam nameru da ih objavljujem - znam da svaki napisan tekst mozemo posmatrati kao ucesce u izgradnji i/ili nadogradnji arhitekture uma ili naseobina uma i bez obzira da li je on objavljen ili ne on ima uticaj na svet, naravno ovisno o tome da li je objavljen ili ne razlicit je i uticaj, u jednom je kvantan i fraktalan pod plastom superstring teorije i razmisljanje o njemu podseca na uzase koji se javljaju kada razmisljamo o singularitetu a u drugom jednoobrazan i linearan do one supstance koja ga cini celovitim izvorom mnogih linearnosti i/ili jednoobraznosti u onom smislu u kome ga ona cini panteizmom (ne kao doktrinom mada u mnogim slucajevima proizilazi iz njega) ili transcendentnim svojstvom):
Jedno veče kada je počelo i kada će se možda završiti.
covek bi morao biti zacet u epruveti u potpuno zatvorenoj prostoriji koja ne odasilje nikakve vibracije u spoljasnost niti prima vibracije iz spoljasnosti, morao bi ziveti i umreti na takvom mestu, pa da bi se moglo verovati da on nikad nije postojao, da bi se mogla izraziti nevera u njegovo rodjenje i vera u njegovu smrt.
Još kao dete sedeći pored reke Lav Nikolajevič Tolstoj je došao do zaključka da je mreža. Meni se ta misao nametala bezbroj puta samom svojom činjenicom, dok sam leteći avionom po Evropi posmatrao njene krajolike. Kada bih se potrudio mogao bih i da se setim koja je to reka pored koje je on odrastao. Ali to nije bitno, želim da mislim kako je on mislio, dok je mislima pratio tok reke do ulevanja u drugu reku i tako dalje i dalje, dok se pri povratku na travnjak pored šume nije pretvorio u pticu i raširio iznad reka shvatajući da je mreža. »Ja nisam reka, ja sam mreža« rekao je stari Lav koji je sa ljudskih lica i pokreta pisao svoje knjige, koje predstavljaju prave isečke iz života koliko to preciznost reči i majstorstvo vezanja, mogu, u rezoluciji koju predstavljaju da postignu. Sad u mom sećanju bledi Rat i Mir i Ana Karenjina, kao i Majstor i Čovek u prevodu na engleski od strane Luisa i Ajlmere Maude na kojeg povremeno bacim pogled, i predstavljaju povod za jedno mnogo dublje razmatranje ovog sveta koje već odavno želim da počnem i koje ne znam da li ću završiti, kao i tolike mnoge interesantne stvari pre toga. Kao i Dostojevskog. Znam da se istinski dobra dela prepoznaju po tome što istrajavaju. Istrajavati, evo i ja istrajavam, kao i svako dobro delo ovog sveta. Život. Život istrajava kao dobro delo i sudbna mu je neraskidivo vezana za sudbinu svemira. Kakvu predstavu imate o svemiru da li ste se ikad zapitali. Veliko pitanje. Pa i ona lepa devojka na susednoj stolici na koju povremeno bacite čeznutljiv pogled u onoj želji da se i njen pogled uhvati i da se razmena želje i volje obavi onako kako se nadate predstavlja deo svemira, štaviše predstavlja celi svemir za sebe. Biti svemir i deo svemira kavo je to čudesno dobro delo koje istrajava. Da li ste se ikad zapitali da pošto spoljašna površina celokupnog svemira nije poznata svaka njegova tačka može biti centar te sfere, ako se složimo da je sfera, no nije ni bitno. Setim se po nekad Galileja koji je izgarao od želje da brani istinu, i moje matematičke hule na njegovo delo. I podsmehnem se samom sebi, i mojoj skeptičnosti prema Tibetanskim filozofima koji su o ovome prestali da razmišljaju veoma davno, i koji uzgred nisu spaljivali ljude koji su govorili da se zemlja okreće oko sunca, jer su bili dovoljno mudri da znaju da se svemir okreće oko svake tačke u svemiru a celi svemir oko njegove nulte tačke. A i šta reći o oholom i osionom hrišćanstvu tog doba. Da nije bilo dovoljno mudro da kaže Galileju da je naučno u pravu ali ne i što bi stari dobri Šopenhauer rekao voljno i predstavno. Ja bih mu rekao, a i dokazao, i filozofski i teološki i matematički da se ceo svemir okreće oko njega a samim tim i boga koji je u njemu. Na mnoge načine svemir se zaista i okretao oko Galileja u ono vreme bez obzira na ove moje isečke. On sam je bio contra dicto in adjecto (Contradictio in adiecto) kao jedan od mnogih primera da čovečanstvo to i jeste. Mogao bih da dokažem i suprotno. Filozofski pedijastal nikad nije postao osion i ohol zato što je uvek bilo dovoljno ljudi da drže umove otvorenim a stavove čvrstim. Uvek problem iskvarenosti i dobrih dela što istrajavaju. Ko stoji iza starih dobrih grčkih mislilaca osim njih samih. Tako su dobro stajali da se i danas oko njih okreće dobar deo planete. Šta da kažem za onaj deo koji smatra da je vreme izmišljotina zapadnog čoveka, i za zapadnog čoveka koji vremenom meri sve. Niti je vreme izmišljotina, pojam o vremenu možda, niti se vremenom meri sve kako je to Zenon dokazao a Diogen pobio prošetavši se pored njega. Pitam se koji je pesnik šaljivdžija pod uticajem vina šapnuo Zenonu ovu filozofsku dosetku na koju se Heraklit okrenuo u grobu. Koji je od tih filozofa koji su se bavili postanjem i prirodom svega bio u pravu. Heraklit naravno. Kada bi se vreme shvatilo kao energija koja u interakciji sa materijom tu istu u trenju troši možda bih došao do neke filozofske postavke za novi milenijum, novi organon, ili slično, ali moj cilj nije da dođem već da pođem. A ovo mi se čini sasvim dobar početak. Pitanje vremena, toka reke, mreže i večnog kruženja, nije bitno što to nije Heraklitova vatra. Dobar je i Losos. Zašto Losos? Pre svega izvanredna je riba, pored bakalara najbolja, a predstavlja kruženje vlage na zemlji od koga nama većini zavisi život. Kao i Lososu. Mada je za njeno kruženje zaslužna vatra u jednom od njenih oblika koji zovemo toplota. Dake Vreme sa velikim v. Energija koja nas troši trenjem jer ne znamo da isto izbegnemo. Recimo da postignem da odnos između mene i vremna postane sličan odnosu koji je Nikola Tesla hteo da postigne između rotora i statora odnosno da izbegne četkice. Da li je stari genije razmišljao i o tim stvarima. Mislim da nije imao vremena, a delo koje je on napravio i danas istrajava, i to istrajava sa velikom Bazom sa velikim b. Dakle, vreme me pokreće a između mene i vremena postoji tehnika koja onemogućuje trenje. Neko će reći bio bi besmrtan, ali ja kažem to je manji deo te priče. Ja i jesam besmrtan od trenutka kada se rodim pa dok god postoji ljudski rod ja ću biti besmrtan, i to mi garantuju i Zenon i Heraklit zajedno. Tu vrstu besmrtnosti bi Tesla postigao da je imao vremena da o njoj razmišlja ili da se setio, kako već hoćete. Recimo da sa onu stranu Univerzuma postoji Tvorac, da li je njegov odnos sa vremenom takav. Da li njegov odnos sa vremenom uopšte moguć. Evo me kreiram svet. Postavio sam sve stvari na svoje mesto i stvaram energiju koja će da ga pokreće. Energiju na mnogo ili na samo jednom ili na par mesta u univerzumu zovu vreme. Ili je tačnija ona misao o tvorcu koji ne može da dodirne materiju a da ne zaustavi vreme. Što nije po običaju bogova. Ali Šekspirovi junaci su običnim ljudima zaustavljali vreme pre par stotina godina. Ili kao verovanja sa bliskog istoka koja kažu da ako se pažnja tvorca i jednog trenutka skrene sa univerzuma on će nestati u prahu ili ništavilu. Sad se dvoumim, da li da kažem kineski fenix ili indijska nirvana. Sve u svemu isto. Dva pola istog. Pitanje je u kojoj dimenziji hipersvemira su ona crna i bela tačka jin i janga povezane u jednu tačku, ili možda sferu što stvar uveliko komplikuje. Prokleti Zenon i blaženi Heraklit u ovome trenutku, bez obzira što mi samo obojica zajedno mogu garantovati besmrtnost. Ali evo gde sam stigao, do same stvari koja pokreće svemir. Materija i Antimaterija u jednoj sferi u hiper dimenziji iz koje izlaze silnice vremena, kao iz zemlje energija zemaljskog magnetnog polja. Mi kao nesavršen produkt savršenog u težnji za istim ili istom. Hvatam jednom rukom tu sferu i kao Lesing izlazim pred boga i kažem želim da putujem beskonačnim(?) prostranstvima svemira. A on mi odgovara: Pa putuj! I trenutak se zamišljam, zatvaram oči i putujem. Onda otvaram oči i kažem mu, bogu, da želim stvarno da putujem u realnosti! On mi kaže da ni u sistemu Nebula gde sam uvek želeo da odem neće biti više stvarnosti niti realnosti. Biti će samo drugačije stvarnosti i drugačije realnosti. Da li je ovo ono što sam hteo. Psihologija o kojoj sam mislio i nesavršenost dve hemisfere između kojih i oko kojih protiče tečnost. Hipertext u samim rečima. Hipertext u tri dimenzije plus četvrta plus još dvadeset dimenzija i onda plus još osam. Zuuummm! jedan trenutak obuhvatam jednom rukom sferu spoj dve tacke jin i janga bez prostora i vremena i ogromna energija vremena stvorena delovanjem antimaterije i materije me za delić sekunde vodi do nebule i ja posmatram taj čudesni solarni sistem dok se u meni polako gasi osećaj da sam imao neku izuzetno veliku matematičku vrednost koja je po skoro svim mernim sistemima iznosila razdaljinu od zemlje do nebule. Sad i shvatam kako nastaju teorije zavere. Pa i ja danas ubeđujem ljude da koriste samo jednu hemisferu. Mislim onu materijalnu. Znam da činim dobro jer želim da napravim nešto dobro što istrajava a u današnjem svetu bez materije se mnogo štošta ne može napraviti. Pogotovo u ovom malom delu svemira u kome ja obitavam ili iz ovog svemira. Njihovo nesvesno zna da nisam u pravu. Preuzimam na sebe ulogu jačeg, stavljam sebe između njih i statora ili rotora preuzimam ulogu motrenja a time ulogu boga. Nisam ljubomoran na to. Mada će se neki pomalo nasmejati. Znate šta znači biti bog? Stvarati raznorazne stvari a ne biti deo toga. Ili još gore stvoriti raznorazne stvari i ne biti deo njih, a za tim ne požaliti nikad. Pa vi birajte. Obično popusti želji svakih četiripet hiljada godina pa se spusti u svet i uživa neko vreme u onome što si je uskratio stvarajući ga. Lav ga je dobro poznavao. Poznavao je dobro i ljude.
|
