crusader
provereni korisnici
posetilac
Poruke: 39
|
|
« Odgovor #3 poslato: 25.05.2006. 09:09:37 » |
|
Ниси у правууууу ...... Наши људи, што живе годинама у Дијаспори, рећи ће исто што и ја. Лажу те, лажу. Права истина је на другој страни. Па са те основе анализирања, треба извлачити закључке. Људи што су пошли 'трбухом за крухом', знали су шта их очекује у непознатој средину у коју су се отиснули. Нпр: 1.Непознавање језика, 2. Дискриминација, 3. Имали су неке или никакве квалификације (што се у многим случајевима нису ни признаве, (п. р. случај Англосаксонсхих земаља), 4.Носталгија,
У таквим условима опстанка, једино их је спашавала истрајност духа. Инат. Колико да докажу својим 'домаћинима', толико још више себи, да могу од ничега постићи да имају нешто. И успели су у многим случајевима. Али и поред свих тих невоља са којима су се свакодневно суочавали, успели су да сачувају свој језик (у великом обиму). Да школују своју децу. Изграде своје клубове, цркве. Отворе школе. Покрену бизнисе, Нова генерација (90-тих година) или како је популарно зову у Дијаспори 'кокошари', отиснули су се у иностранство само из једног разлога. Лаган живот. Мали проценат (10-20%) од њих је се дао у дошколовавање. Остали ... А и зашто би. Још пре поласка из пропале Југе, за коју нису марили у родном крају, окитили су се 'дипломама', купљеним на бувљацима. Кад, по доласку у земљу снова, нигде нису стигли са својом идејом, поред 'социјале' дали су се у уноснији посао. Дрога, коцка, проституција, прање новца, итд. итд. У почетку, генерациоја, пристигла пре њих, све им је понудила на тањиру. Али је истовремено од њих и захтевала одрицања. Кад обострана жеља није нигде стигла, настала су два табора. У једном јато пчела радилица, у другом јато трутова. Данас, можда трутови, са џеповима пуних пара, 'шврљају' својим родним крајем. Али сутра .... Они, који су како и ти сам рече, из њихове генерације, решили да буду неко у животу, они се не понашају тако. Без и мало хвалисања, свакомеће, ко их упита, рећи какав им је живот у Дијаспори. У иностранству се не иде у град после посла (као што је обичај у Ужицу) да би се човек видео са људима. У дијаспори, од понедељка до суботе, друга те брига мучи. Кад дођеш са посла, немој случајно да седнеш. Да одахнеш душом. Да се одмориш. Рађе се прво истуширај. Иначе ћеш заспати од умора. Послодавца код кога зарађујеш насушни хлеб, по твом повратку на посао, сутрадан, не интересује ко си, од куда си. Још мање га интересује твоје 'филозофско' знање, ако му ти твојим радним учинком не доносиш профит. Али што вам све то говорим, кад и ви сами, поред вашег министра финансије, господина Динкића, свако јутро гледате нову зору 'капиталистичког' дана што вам стиже у 'радне навике'.
|