http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=3628Ужичка породица два месеца у страху
Граната у двориштуУ гомили камења камион истоварио и овај „дар” који сада нико неће да уклони
УЖИЦЕ – У дворишту куће породице Љубичић у Доситејевој улици у центру Ужица, стотинак метара од градског трга, већ два месеца се налази једна неексплодирана топовска граната. Стара, зарђала, али цела, из Другог светског рата. Стигла је ненадано, у једној великој гомили камења. Страх се увукао у ову вишечлану породицу, бојазан да нежељени „гост” не експлодира.
Глава ове породице, Стеван Љубичић, пензионисани ужички архитекта, очајнички већ данима вапије код надлежних да нешто предузму, гранату одавде однесу и униште, али одјека још нема. Била је ту и полиција, упознати су и надлежни из министарства одбране – узалуд. Ова стална претња и даље лежи у башти на метар-два од куће и толико од улице, покривена једним старим металним коритом.
– У кући смо жена и ја, две наше ћерке и два зета, четворо унучади, па стално размишљамо шта би се догодило кад би граната експлодирала. Ипак, посебно ме вређа лежеран однос надлежних институција према тој потенцијалној опасности – објашњава Стеван, својевремено значајно име у нашем грађевинарству, пројектант ужичког Дома „Петар Радовановић” и низа других објеката код нас и у свету, сарадник на неким архитектонским подухватима са познатим Ле Корбизјеом...
Кад се недавно, услед клизишта, обрушио стари камени зид под Неранџићевом улицом крај галерије у Ужицу, ваљало је тај камен некуд однети и бацити. Хтели су га на депонију, али је Стеван, сазнавши за то, замолио колеге из Дирекције за изградњу да ту гомилу камења њему дају, била му је потребна. Довезли су му је камионом и сручили у двориште изнад куће.
– Камен је био помешан са земљом и шутом, јер је кашика утоваривача то све склањала и стављала у камион. Зато сам позвао једног комшију да камен опере, са њега земљу и шут одвоји, па потом сложи. Али, док је комшија радио, чујем зове ме: „Стево, види шта сам нашао”. Погледам, кад у његовој руци стара граната од хаубице. Видим цела, па се уплаших да не експлодира – прича Стеван.
Одмах пошто су је нашли позове он полицију. Дођу предвече двојица њих. Разгледају гранату, испитују Стевана, узимају му податке. Кад их је он питао: „Хоћете ли да носите ово”, рекли су му да су ту да констатују чињенично стање, виде да ли је потребно обезбеђење гранате (утврдили су да жуту траку око ње не треба стављати) и додали: „Нека остане овде, а ми ћемо обавестити надлежне”. Рекоше то и одоше. Стеван после сазна да је граната, уствари, надлежност служби из министарства одбране, те се и њима обрати. Но, казаше му да то ради једна екипа која има много посла. Ступи он у контакт и са том екипом, која је била на терену негде у Кули. Објасне му да су презаузети и да ће, када буду у близини Ужица, доћи да то виде.
– Бавећи се овим што ме је снашло, сазнао сам и то да је реч о једној од две топовске гранате које су у време Другог светског рата пале на део града код Неранџићеве улице и да тада нису експлодирале.
Јасно је, дакле, да су опасности били изложени и они који су радили на санирању тог клизишта, а да то нису ни слутили – каже на крају Стеван Љубичић.
Б. Пејовић
[објављено: 11.08.2006.]