Voleo bi da vas ne uplasi i otera obimnost ili tema price i voleo bih sto vise vas da odvoji deset minuta i pazljivo procita pricicu, i naravno ostavi svoj kreativan komentar jer ste mi vi jedina kritika do koje mogu da dodjem...
a evo i price:
Germania Inferior
legionar
Magla je dostigla onu visinu nad vlaznim tlom kad je okolinu oko sebe cinila teskom i otuznom. Stare cetinarske sume, oko naseg kampa, samo su pojacavale utisak teskobe koji je stvarao taj sumorni pejzas. Kod ovakih jutara stalno sam imao osecaj da se gusim. Sume oko nas nisam nikada voleo, dok sam bio mladji predstavljale su opasnost, sad me iritantno podsecaju da sam stranac u ovoj dalekoj i hladnoj zemlji, koju smo nazvali Germania Inferior.
Stajali smo u formaciji i izgledali jadno. Nekad slavna V ALAUDE legija stajala preko puta, takodje postrojene, XV PIRMIGENIA, koja, u ovom trenutku, ni u jednom aspektu nije bila dostojna svog imena i titule svoje zastitnice, boginje Fortune. Nisam hteo da ih gledam, onako izgladneli, vecina sa previjenim ranama, unistenih uniformi i oklopa do neprepoznavanja, bili su odraz u ogledalu nase V legije. Od deset kohorti jedva je sastavljeno pet a samo je 1. kohorta legije, po pravilu elitna, brojala jedva preko 250 legionara, od predvidjenih 600. Ne tako davno sastavljena od iskusnih borac, koji su medju prvim osetili hladna jutra pokraj Rajne i miris krvavog blata na visoravnima Visbadena, PIRMIGENI –a je sad bila bleda senka slavnih dana, a kod svih nas, svojim izgledom, gorcinu poraza cinila jos nesnosnijom.
Tisina, koju je nalagala disciplina, i ovog puta me je cinila napetim. Znao sam da nece biti vise jurisa, nece biti poklica ispunjenih besom prema neprijatelju, a pokusaji da, mozda poslednji put, pronadjem neophodnu hrabrost sveli su se na nemo gledanje u tuznu liniju XV-te legije. Video sam Acilija Atijana, i sad je, bez trunke povoda, stajao savrseno ispravljen. Crvena tunika kovitlala mu se oko nogu, dok je do clanaka stajao u blatu. Gledao je nemo ispred sebe. U detinjstvu zajedno smo se tukli sa decacim iz susednih insula, u narodskoj cetvrti Rima, Aventi. Zeleo sam da me pogleda, ali nije to ucinio. Verovatno sam izgledao jadnije od njega, moja bronzan kaciga bila je skoro racepljena na pola od udarca germanske sekire, vucije krzno kojim sam se utopljavao je pretvoreno u prekrivac od blata i dlaka, povoj oko vrata je bio je bordo boje, od krvi skoren, korice od maca sam izgubio u nekim od prethodnih odbrana zidina, pa mi je kratki legionarski mac jednostavno stajao okacen o pojas, ne ociscen od poslednjeg probadanja utrobe ranjenog Batavca. Blato je svuda po meni i oko mene.
Svi smo znali da smo izdani. Gali su proglasili nezavisnost, I GERMANICA i XVI GALLICA , legije koje smo toliko dugo cekali, okrenule su ledja Rimu i priklonili se interesima naroda od koga su, na kraj, i bile sastavljene. Imperator Vitellius, do skorasnji zapovednik svih legija Germania Inferior, nakon smrti Nerona, u civilnom ratu je porazen, a novi imperator Vespasian nas kaznjava zbog nelojalnosti njemu. Meni kao obicnom vojniku tesko je da shvatim sve to, osecaj besa u pocetku, zamenila je uplasenost, pa ravnodusnost, da bi sve preraslo u jedini osecaj koji me trenutno ispunjava, umor. Nikog vise nije briga ni za Cara ni za carstvo, vidim im to u pogledima, svi hoce da se sve ovo samo zavrsi. Nije vise bitan ishod samo da se odmorimo, na ovom ili onom svetu vecini nije bilo bitno. Glad je u velikoj meri doprinela toj ravnodusnosti, pojacavajuci istovremeno sebicnost medju legionarima. Danas se mozda sve ovo zavrsi, poslednji mars dve zaboravljene legije na zapdnim obalama, mutne i hladne Rajne, u propast ili spas, to niko nije znao.
Vetar je poceo da nanosi izmaglicu u talasima, mesajuci je sa parom svakog naseg izdisaja. Tisinu je jedino prekidalo frktanje konja naseg komandira Muniusa Luperkusa, Legiona dve razbijene legije. Bio je to jedini konja kojeg nismo ubili i pojeli tokom opsade, prekriven oziljcima bio je nervozan kao i svi mi. Rebra su mu bolno zatezala, nekad blistavo sjajno, crno krzno, a pogled, i za trenutak, u njegove tuzne, vodene, sirom otvorene oci, stezao bi mi srce do bola. U legiji toga konja svi su smatrali hrabrom zivotinjom. Vecina mojih saborac konstantno je gledala ka ostecenim strazarskim kulama sa obe strane glavne kapije. Na levoj kuli stajao je mladi Got Udolf, u bitci kod Njimegena, koja je prethodila ovom uzasu, spasao sam mu zivot. Od tad se ne odvaja od mene, za to sam dobio Coronu Civicu, orden za izuzetnu hrabrost iskazanu na bojnom polju. Ovo mu je treca godina sluzbe. Pre deset godina jedva bi nasao mesto u 7. kohorti rezervisanoj za neiskusne regrute, a sad cini sastvni deo 4. centurije 1. elitne kohorte V-te legije. Vec sam skretao pogled sa kule, kad je mladi Udolf povikao iz sve snage, ugledavsi siluetu rimskog vojnika na ivici sume. Jutros, pre zore poslali smo pregovaraca da dogovori uslove nase predaje vodji pobunjenih Batavaca Gaiusu Juliusu Civilisu.
Tisina je razbijena, a Legion je uz zveket opreme, projahao izmedju dve tuzno postrojene legije. Ovo su trenutci koje sam najteze podnosio, ni posle 12 godina sluzbe nisam mogao da savladm buru misli i napetost u stomaku u iscekivanju saopstenja i izdavanja komandi. Video sam Atijana koji se, kao u ostalom i svi, izvirivao i propinjao na prste iz radoznalosti, pogleda uprotg u glavnu kapiju. Seniori Centurioni obe legije glasno su ponavljali komandu da ostanemo u formaciji. Posle kratkog vremena, meni dugog kao vecnost, vrata od kapije su pocela da skripe, a svako krilo krenulo je u svoju stranu. Ugledao sam icrpljenog vojnika. Po zaslasku u prvi metar sigurnosti tvrdjave pao je na kolena. Markus, legionar sa moje leve strane rec na glas da je to Gargos, omaleni Korincanin, svima poznat po svojo brzini i okretnosti. Bilo mi je svejedno ko je, samo da nam izdaju komandu, stajanje na kisi me je cinilo nervoznim, u stvari tek sad sam primetio sitnu kisu da pada. Kvasila je moju i onako vlaznu uniformu, dok je blato polako postajalo organski deo mog bica. Legion skoci sa konja i pade na kolena pored Gargosa. Drzeci ga za ramena, razmenio je nekoliko recenica sa njim, potapsao po ledjima, jos uvek zadihanog Korincanina i naredio da mu se donese sveze vode, koje mozda nismo ni imali vise.
Skocio je na svog izgladnelog konja i kao malopre projahao pored nas. Izraz lica mu je izgledao kao isklesan u kamenu, nikakav osecaj se nije oslikavao na kosactom profilu naseg komandanta. Sapat je brzo krenuo kroz legije, svi su se osvrtali. Oni najblizi Gargosu pokusavali su da ga dozovu. Centurioni su smirivali svaki svoju kohortu. Nisam skidao pogled sa cetvorke na vrhu vestacki napravljenog uzvisenju. Legion Luperkus, njegov prvi oficir Servijan, Primusi Pilus V legije Marcije Turbon, nosilac Hast Pura, koplja sa srebrnim vrhom, predmet posebne casti podarene oficiru u poslednjog godini dvadestpetogodisnje vojne sluzbe, i Primus Pilus XV legije Aplodor, takodje visestruko odlikovan za dela izuzetne hrabrosti, odlucivali su o sudbini vecine nas. Iz daljine delovalo je da Legion jedini prica a ostali ga slusaju. Kisa koja se u kapima slivala sa oboda moje ostecene kacige, ometala me je u nameri da sam prozrem sta ce se desiti. U neposrednoj okolini jedino je Markus pricao, bio je jedna od onih osoba koja ce uvek sve probati da predvidi. Koliko je cesto gresio samo sam ja znao, cinio je, zajedno samnom, grupu od tridesetak prezivelih, u ALAUDAE-i , sa preko deset godina sluzbe. Sa moje leve strane u formacije stajao je vec pune cetri godine. Bio je brbljiv ali je bio i hrabar. Cesto je pricao o Dalmaciji, a u ovom svetu blata, kise i magle, njegove price su delovale kao davno zaboravljen san. Pricao je kako ce sa bratom, takodje legionarom u sluzbi XIV-te GEMINA legije u Britaniji, na kraju roka kupiti vinograd i praviti najbolje vino u celoj Dalmaciji. Ovog puta mislim da je bio najdalji nego ikada od svog sna. Odavno sam prestao da slusam te, i njoj slicne, price. Svi smo imali svoje snove. Oni su trebali da nas drze budnim, ovde... na kraju sveta. U ovoj zemlji, od Bogova zaboravljenoj i mi smo zaboravili svoje snove i zaspali...
Ubrzo su se Marcije i Aplodor uputili svako ka svojoj legiji. Svi smo gledali u Marcija, njegova nekad besprekorno cista uniforma, sada je bila iscepana, blatnjava i visila je sa omrsalog tela 45-godisnjeg Primusu Pilusu. Ogrtac se sirio za njim na vetru, krzno oko vrata skrivalo je neurednu bradu, a zabrinut pogled, ispod seberne oficirske kacige, gubio se na nekome od nas. Noge su mu duboko tonule u blato. Na uzvisenju legion Luperkus uzeo je za uzde svog konja, poljubio ga u njusku i polako krenu ka sredini platoa izmedju dve legije, za njim je krenuo i spanac Servijan, drugi oficir po rangu. Koracajuci tesko, pokusavao je da izgleda dostojanstveno koliko god je mogao. Sledio je govor legiona, i to smo svi i ocekivali.
Nosici standarda obe legije, koplja sa zlatnim orlom na vrhu, razvili su barjake. Zbog blizine i cinjenice da su nosioci standarda pripadnici moje 1. kohorte, cuo sam odsecno pucketanje platna na vetru. Jarko crveno, svileno, blatnjavo i icepano platno vijorilo se u punoj duzini, a zlatno izvezeni slon, amblem V ALAUDE legije, ponovo se vijorio nad nama, bio sam ubedjen po poslednji put. Misli su me odavno napustile, bio sam nemi svedok ocaja u Kastra Veteri, mestu gde je pao Rim. Ovog puta uhvatio sam Atijanov pogled, delovao je zbunjen mozda cak i uplasen, u ostalom kao i ja. Dugo smo se gledali, na kraju sam probao da se osmehnem ali nisam mogao. On je prvi skrenuo pogled, a ubrzo je svu moju paznju zaokupio Legion Luperkus, koji se ponovo uspeo na svog konja, vise zbog nas samih, nego zbog njega licno. Niko vise, pa ni on, nije bio u zabludi o visini morala iscprlejnenih legija, morala koji je odavno prestao da bude nesto na sta se moglo racunati i osloniti. Magla je i dalje u naletima prelazila preko Kastra Vetere, cepajuci se poput platna o njene zasiljene zidine. Bubnjanje kise o blato, oklope i kacige, delovalo je kao tuzni mars. Legion se duboko zagledao u pravcu kapije i sporom kasu krenuo izmedju legija. Nedugo zatim je progovorio, vreme je stalo i svi zvuci su utihnuli, a u mojoj glavi odzvanjao je jedino hrapav glas Muniusa Luperkusa, porazenog legiona tvrdjave na zapadnoj strani Rajne. Price o slavi i velicini Rima ovog puta nebi imale koristi, jer nam je taj isti Rim okrenuo ledja. Legion je svoje nadahnuce nasao u nasoj hrabrosti, zelji za zivotom, koju iskreno nismo svi ni posedovali nakon svega, osveti palih drugova, koje smo zbog hladnoce i gladi brzo zaboravljali, pricao nam je o njegovim snovima i verom u nas. Na kraju je izgovorio Humanitas, Felicitas, Libertas. Humanost, sreca i sloboda, zlatni ideali Rimske republike i jedine tri stvari koje nisam nikad imao u legiji. Urlik koji se prolomio na kraju govora, nije bio izazvan nadahnucem njegove retorike, vec olaksanjem zbog razbijanja neizvesnosti. Dozvolice nam da se povucemo. Urlao sam iz sve glasa, morao sam da se oslobodim napetosti i nervoze. Mahali smo macevima i lupali o stitove i urlali u zelji da konacno razbijemo tu maglu koja nas je stalno pratila u ovoj zemlji na kraju sveta, zemlji bez psenicom prekrivenih polja, zemlji bez vinograda i drvoreda, zemlji koja nas nije zelela, kao ni njena deca, germanska plemena.
Dogovoreno je povlacenje, pod uslovom da ostavimo svo tesko nauruzanje, artiljeriske naprave , konje, koje nismo ni imali, lukove i strele, i na sramotu obe legije, za sobom cemo ostaviti i oba standard, zlatne orlove, simbole Rimske moci. Nije nas doticala sarmota, nekad smo zivotima branili standard, sada gladni i iznevereni, bez mogucnosti izbora, nismo ni posmatrali kada su u tisini zabijen u blatnjavu zemlju jedan pored drugog, na uzvisnjeu unutar kampa. Zlatni slon mrsio se na vetru za zlatno izvezenom glavom bika, amblemom XV-te legije.
Usledile su obimne pripreme i izdate su komande. Prva ce izaci V legija, ne znatno brojnija, uz dodatak prezivelih iz sanitetske jedinice, ne dugo zatim krenuce i XV-ta, koja je pre sedam dan pretrpela teske gubitke u pokusaju proboja opsade, kad su izgubili, izmedju ostalih, najhrabijeg i najpostovanijeg centuriona Sirijca Antioha, vodju njihove VIII kohorte. Sator predvidjen za osam ljudi, sad ga je sklapalo svega nas trojica prezivelih. Polili smo ga katranom i uz dosta muke, zbog kise, zapalili, kao sto nam je bilo naredjeno. Onda bi prelazili na tudje, u kojima nije vise bilo nikoga. Kao sto je bilo sa svim stvarima u legiji, tako je bilo i sa satorima, svi su imali svoju jedinstvenu oznaku. Svaka ta oznaka u misli mi je dozivala imena prijatelja koje sam izgubio, svako ime pregrst secanja. Sva trojica smo cutke obavljali posao izbegavajuci da spominjemo ta imena. Oko podneva kad je sve bilo spremno za pokret, obavljen je i prikladan pomen palim saborcima, a standardi su premesteni i pobijeni u vrhu ogromne humke. Svi smo znali da nece dugo tu i ostati.
Luperkus je vezao svog konja za standard V legije, potapso ga po bedrima, po ko zna koji put danas poljubio u njusku i naglo se okrenuo ka kapiji. Komanda je izdata, zveket opreme zaparao vazduh nad trvdjavom, a legije se tromo pokrenule. Ispod svoda glavne kapije prvi je prosao Luperkus, za njim Primus Pilus Marcije a onda jedan za drugim, u koloni sa po cetvoro u redu, preziveli legionari V-te ALAUDE legije. Niko se nije osvrtao, dok sam prolazio kroz kapiju poslednji put sam pogledao hrabru zivotinju, vezanog kraj posmrtne humke, Legionovog konja. Nervozno je setao sa leve na desnu stranu i obrnuto. Bez sedala delovao mi je tuzno i nekako golo, nisam zeleo da mi ta slika ostane u secanju, pa sam brzo skrenuo pogled. Ispred nas se pruzala staza, sa blagom krivinom u levo, koja se dalje niz uzvisenje gubila u sumi, pritisnutu vlagom. Smrad raspadnutih leseva sirio se unakazenom cistinom oko tvrdjave i bio je jaci i odurniji nego u samoj tvrdjavi. Po stadijumu raspada u kom su se nalazili podsecali su nas sve pokusje Batavaca da slome nas otpor. Oglodan kostur sa racepljenom lobanjom, uvijen u polu trulo krzno u neposrednoj okolini kapije, bio je jedan od mnogih ztrava prvog jurisa Batavca na nas bastion, u jesen 69. Lesevi na kojima su se jos uvek skupljale i gostile vrane i gavranovi, ostali su kao dokaz njihovog poslednjeg pokusaja sa pocetka nove 70.godine. Posle tog vise nas nisu napadali, osim sporadicnih kisa strela koje nisu ni bile u dometu tvrdjave, nisu nam naneli ni jednu zrtvu, ali glad i mraz jesu. Vise zbog smrada a manje zbog uzasa smrti, uzasa koji nije bio stran nijednom legionaru, povratio sam. Nisam bio jedini.
Trudio sam se da ne gledam u sumu kojoj smo prilazili. Strah koji se u meni prvi put javio pre deset godina, kad sam kao neiskusan legionar i krenuo put nepokorenih divljina severa, ponov se budio i susio mi usta. Znao sam da nas posmatraju, taj osecaj, u blizini ovih divljih suma, nikada me nije napustao. Prizor ociju bez vidljivog tela u sumskom rastinju, pre upad u moju prvu zasedu nase redovne patrole, dugo je bio jedini razlog mnogih neprospavanih noci, u tami vojnickog satora. Kisa je prestala da pada, a miris vlazne trule sume bio je sve blizi. Luperkus i Marcio ispeli su se na vrh strane zasecene stazom, obrasle percurkama. Sa visine od nekih metar i po nad kolonom stajali su gordo i pozdravljali svaki red jadnih legionara, koji bi se za trenutak ispravljali, a vec sledeci, skupljali ramena i uvlacili vratove, u pokusaju da se zagreju. Sa moje leve strane, stajao, kao i mnogo puta do sada, Markus. Cutali smo jer nismo imali povoda, ni snage za pricu. Optrecen svaki svojim mislima kao cetvrti red kolone u nizu, i medju prvima od 1100 prezivelih legionara V-te ALAUDAE, zasli smo u sumu.
* * *
Marta 70. godine, nakon sedam meseci pod opsadom, V-ta i XV-ta, dve od cetri legije Germanie Inferior, najsvernije rimske provincije na tlu Evrope, posle konacne predaje i napustanaj tvrdjave Kastra Vetere, dansnjeg Xantena u Holandij, na 9. kilometru od tvrdjave napadnute su iz zasede od strane Germanskih plemena i brutalno masakrirane. Komandant tvrdjave Munius Luperkus kao i nekolicina prezivelih legionara dati su u roblje prorocici Veledi, koja je predvidela uspon Batavaca u njihovoj pobuni. V Alaudae i XV Pirmigenia nikada nisu obnovljene.