http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=14049Ужичани бране лик и дело свог суграђанина
Спрати љагу са ратног сликара
Упућен захтев за рехабилитацију Михаила Миловановића кога су партизани стрељали пре 65 година
УЖИЦЕ – Окружном суду у Ужицу, као надлежном, ових дана, по основу важећег Закона о рехабилитацији, предат је захтев за рехабилитацију академског сликара Михаила Миловановића. Учинио је то новинар у пензији и публициста Ђорђе Пилчевић, аутор монографије о овом сликару, написавши у том захтеву суду да је „сликар Михаило Миловановић стрељан од партизана 28. новембра 1941. године без судске пресуде, из чисто идеолошких разлога”.
Тај захтев долази управо у време кад Ужичани обележавају 65 година од смрти овог сликара, једног од најзначајнијих које је овај крај имао, а чије су дело бивше комунистичке власти деценијама намерно гурале у заборав. Поводом те годишњице, Савез потомака ратника Србије 1912 – 1920. организовао је прексиноћ вече посвећено Миловановићу, на коме је о животу и стваралаштву сликара упечатљиво говорила мр Гордана Лазић, професор овдашње Уметничке школе. Иначе, минулих година већ су се низом садржаја Ужичани одужили Михаилу Миловановићу: поставили му спомен-бисту у граду, у Народном музеју отворили легат, Удружење ликовних уметника установило награду која носи његово име, објављен му је роман „Лендина воденица” и монографије о њему, у Миловановићевом селу Рибашевини организована ликовна колонија, а недавно је Савез потомака ратника Србије једну од својих секција, ликовну, назвао именом Михаила Миловановића.
Овај сликар је био први уметник са академским звањем у овом крају, минхенски ђак, учесник Балканских ратова, истакнути ратник у Првом светском рату. Преживео је прелазак преко Албаније, постао ратни сликар Врховне команде Српске војске овековечивши призоре из тог рата, ликове српских краљева и војвода, догодовштине војника. Између два рата стварао је значајна дела, сликао и вајао, имао запажене изложбе по већим нашим градовима. Још времену одолевају неке његове спомен-плоче у част ратника које је он направио.
У току Другог светског рата није био припадник ни партизанског, ни четничког покрета, а ауторитетом уметника и знањем немачког језика помогао је многим људима, спасао стрељања неке ухапшене сељаке из Лужничке долине, главе сачувао и неким комунистима. Међутим, добро му се није добрим вратило. Уз сплеткарења и под лажном оптужбом да је био „народни непријатељ” и „петоколонаш”, у новембру 1941. године, уочи пропасти Ужичке републике, Миловановића хапсе партизани, па без суђења и пресуде стрељају у ужичком насељу Крчагово. После рата конфискују му породичну вилу у Рибашевини, а вео заборава бацају на његову личност и дело. Све до деведесетих, када истина о овом уметнику, уз велике напоре његовог сина Момчила, избија на светлост дана.
– Ужице је модерном српском сликарству дало два значајна имена: Михаила Миловановића, рођеног у селу Гостиници, и Бранка Поповића, рођеног у Ужицу. Ово је сигурно једини град у Србији чија су два најзначајнија сликара 20. века убили комунисти, односно партизани. Миловановић је стрељан у једном од масовних стрељања у Крчагову крајем 1941, а три године касније, одмах после ослобођења Београда, партизани су ухапсили и стрељали Бранка Поповића. Обојица су за револуционаре били „народни непријатељи”, који су по кратком поступку ликвидирани. А после рата су поново убијани, јер су њихове слике гурнуте у заборав, хтели су да их заувек избришу из памћења српског народа, у чему су више од пола века и успевали. Синови Бранка Поповића већ годину дана воде битку да се исправи неправда и врати достојанство имену њиховог оца. Син Михаила Миловановића, инжењер Момчило, десетак година водио је битку за рехабилитацију свог оца, али није дочекао, недавно је преминуо. Верујем да ће остали Михаилови потомци ускоро дочекати да Окружни суд у Ужицу спере љагу са имена њиховог претка – казује Ђорђе Пилчевић.
Б. Пејовић
[објављено: 08.12.2006.]
