Svako jutro ustajem, oblacim se, umivam. Izmedju tog troga, odigrava se film sna koji jos uvek nije prestao sa kratkim misaonim upadicama i losim raspolozenjem. Naravno, posle umivanja, kao da je voda odnela polovinu tih mentalnih i emotivnih upadica, pomalo osvezena kuvam kafu, cekajuci da voda uzavre kuziram nestrpljnje koje se pomalja negdje duboko iz podsvesti. “Svako jutro ista prica... “ – zakljucujem vec pomalo mrzovoljna i nervozna. Ah napokon kafa je skuvana i sedam pomalo ozarena da sa uzivanjem srknem koji srk kafe i sa zapaljenom cigaretom, prepustim se produzenom snu..
No, djavo neda mira, dolazi stara i seda sa druge strane (isto onako mrzovoljna kao ja pre pet minuta) i sipa sebi kafu, pali cigaretu i bulji prazno kroz prozor.
Mudro prepoznajem stanje njenog uma. I zakljucujem sama za sebe: “Sad ce samo sto nije... “
Opet me hvata nelagoda jer znam pocetak konceptualizacije njenih misaonih strujanja. Svako jutro ista prica.
Ona pocinje, mudre misli o teskoci zivota... Tesko je. Zna se.. Ali..
Sama sebi govorim: “Proci ce. Jos samo malo.” Vec vidno ubrzavam pusenje cigare i pijenje kafe. Ona kao da to negde prepoznaje i zapocinje predavanje o parama, cenama .....
Svako jutro ista prica.
Tesim se, jos pet minuta i odoh na posao. Smejem se u sebi, jedva cekajuci da pobegnem iz tog mentalno emotivno zatrovanog prostora.
Promrmljam joj nesto mudro u stilu: “Takav je zivot.” i bezim na vrata.. srecna, radosna, nekako vidno opustena, sto sam uspela izbjeci dublje “zivotne istine” iz usta mojih milih end dragih roditelja.
Svako jutro ista prica.
“Ali jutro niko ne moze da mi oduzme.” Zakljucujem sama za sebe sjecajuci se kolege i jednog jutra u pola sedam.
Idem prema poslu. Nije daleko, nekih 45 minuta od kuce. Necu autobusom. Necu da propustim ovo divno jutro i njegove darove. Setam i gledam. Uzivam u vazduhu, mladom suncu, svom zadovoljstvu sto sam pobegla iz kuce. I samo setam. Idem. Kraj mene prolaze mrzovoljne face, cudno me gledaju. nasmejem se negde u sebi, saznanju da me gledaju zbog srece i radosti i znam da im nije jasno kako neko ujutro moze biti tako OK.
Svako jutro ista prica.
Grad kao i obicno, svi jos uvek uspavani, i kao neka mantra budjenja i obaveza ustajanja – mrzovolja. Nekako mi se cini da na trenutak vidimi njihova pra lica, koja ce za koji tren ulaskom na posao, da se promene. U stvari ne samo ulaskom na posao, vec ulaskom bilo gdje. Znam da ce za koji tren sva ta ozbiljno – mrzovoljna lica da zameni ljubaznost, sreca, saosecanje.. i ko zna sta iz serije dragih nam end milih emocija i dubokih razumevanja istina coveka nasuprot nas. Ili mozda onog unutar nas.
Svako jutro ista prica.
Ali jutro niko ne moze da mi oduzme.
Ponavljam u sebi, zeleci da se izbacim iz tog tripa.
Sedam u kafic da popijem kafu i zapalim na miru. Bez icijeg ometanja.
Dolazi konobar i kaze: “Sta ces?” Malo zacudjena zapitam se .. jeli to njegova konstatacija na jutarnji ili zivotni smisao, ili je pitanje sta cu da pijem.
Verovatno ovo drugo. Narucujem kafu kratku sa mlekom i kolu sa ledom. Naravno sladju kafu. Zivot je ionako gorak pa moram barem kafu da zasladim. Dok sve to biflam primjecujem da me gleda onako ispod oka, kontajuci koji sam smor. No, istiskam iz glave to saznanje i cekam tu kafu sa ukusom jutra.
Svako jutro ista prica.
Ali jutro niko ne moze da mi oduzme.
Dolazi kafa, tj. dolazi konobar i onako tresne mi sve ono na sto, sa “ljubaznim” – Izvoli.. platim mu sve u nadi da ce sada da ode. Ali ne..
NEEEE.. on zastaje i pita me kako sam.
Ja mu sa osmjehom odgovaram dobro, a kako si ti...
I greska.. prokleta greska koju svako jutro ponovo ponovim.
Krece mucna trijada misaonih bljeskova pretocenih u smisleni govor.
“Ma dobro je , samo da sam mogao malo duze da spavam... da nisam morao na posao.. Zena me udavila jutros... Nema se para... “ i slicno...
Gledam ga kao razumljivo. I promrmljam drugu duboku zivotnu misao ovog jutra. “Sta ces, zivot je tezak.” Oboje to zakljucujemo i on za divno cudo odlazi do drugog gosta i cela scena se ponavlja.
Ja zadovoljna, napokon pijem svoju dobro zasladjenu kafu i kolu.
Svako jutro ista prica.
Ali jutro niko ne moze da mi oduzme.
DA ne duzim prolazi jos dvoje ili troje poznanika i svima ista ili slicna prica.
Zapitam se koji se klinac zbiva, da nesto nisam propustila. Ili moja mama ima tajni odasiljac i svima govori gde sam i sta da mi kazu.
Pomalo mi sve ide na jetru.. ali .. ne dam se..
Ustajem i odlazim, dolazim nakon nekoliko minuta na posao.
Ah. Napokon. Kontam sad cu sesti za komp i uzeti neki dizajn da radim i opustim se.
Ali... Radne kolege me zovu na kafu, za divno cudo svi se necemu smeju, pricaju gluposti cisto da im prodje jutarnja kafa. Ja se pridruzujem misleci napokon malo zaj**ancije. I krecem da izvaljujem gluposti, onako srecna sto ne moram da ukljucujem mozak.
Ali.. neda djavo mira. Opet iz sve te zaj**ancije krece prica o politici, o smislu svih tih igara, o muzevima i deci, i svi me mudro gledaju.. i zakljucuju. “Blago tebi, nemas dece nemas muza, slobodna si da raadis sta hoces ...” i slicno. Ja se nasmejem i kazem im ko im je kriv sto su pozurili. Pokusavajuci da se opet vratim na zezanciju. Ali.. osecam kako mi sve po spisku broje.. j**ajga nisam mislila da ce se uvrediti na to.
Nekako zavrsava i to, zapocinje posao. Radimo nas cetvoro u jednoj prostoriji. Tisina. Samo kliktanje misa i tipkanje po tastasturi. Mila tisina. Predivno. Na jednom ekranu mi posao koji zavrsavam na drugom avant browser sa net konekcijom. I malo surfujem, pa malo radim. U prostoriji i dalje tisina prekidana svakih par minuta ili sat dva.. sa udarcem u ekran kolege kojeg je izivcirao program koji je ilegalan i jos mikrosoftov pa nece da radi kako treba. Koja upucena psovka Gejtsu za windows ili racunaru ili poslu i slicno. Ali to je normalno, svakodnevno, tako da nikome nije cudno.
Ignorisem to, zakljucujuci..
Svako jutro, oopsss, svaki dan ista prica.
Ali dan niko ne moze da mi oduzme.
Nastavice se...Nadam se........
