http://www.politika.co.yu/detaljno.php?nid=23191Од фабрике остали само кључеви
После поништене приватизације ужичке „кожаре”, кола се сломила на радницима
Ужице – Шта ће мени кључеви од фабрике – запитао се, па беспомоћно раширио руке председник Савеза самосталног синдиката Златиборског округа Петрашин Друловић када су му јуче чувари ужичке Фабрике коже, посрнуле и онемоћале фирме, дошли да траже помоћ. Донели су му те кључеве, јер, кажу, доста су, без динара надокнаде, месецима чували закључану „кожару”, фабрику уназађену лошом приватизацијом. Пошто више неће и не могу узалуд да долазе на такав посао, ни да плаћају превоз, чувари су решили да се отарасе бриге над оним о чему нико не брине. А синдикату су кључеве донели пошто једино овде хоће да саслушају њихове муке – другде наилазе на неразумевање.
Ова невесела чуварска прича заправо је тужна завршница осам деценија дуге прошлости Фабрике коже Ужице. Некад сјајног извозника, сада заустављене и затарабљене фирме чијих 116 запослених не зна ни шта ће ни куда ће. И то у ситуацији кад у њеним магацинима има још квалитетне кожне робе, у производњи непрерађене коже, а у машинском погону квалитетних машина, међу којима је једна савремена француска „шпалт” машина вреднија од продајне цене целе фабрике постигнуте приликом приватизације.
Управо та приватизација, којом је власник „кожаре” постао Рус Степан Гаспаријан са својим ужичким ортацима, дебело је коштала фирму. Кола су, уместо најављиваног пословног успеха, кренула низбрдо, у „кожару” није улагано, производња је губила континуитет. Епилог свега је раскид тог купопродајног уговора почетком јануара ове године.
„Власници су направили велике дугове, не плаћајући ни сировину ни друге обавезе, а продали су читав возни парк предузећа, пет-шест шлепера крзна одавде је отишло за Русију, знамо да је, поред тога, преко пет хиљада кожних јакни продато. За то време, плате нисмо примали, последња је дата јануара 2006. године”, јада нам се Радомир Стојановић, један од чувара.
Кад је уговор раскинут, дотадашњи власници су документацију закључали, печате узели и отишли, док је производња временом стала. Запослени не могу да узму радне књижице, нити да овере здравствене. Једино су ту остали чувари, да припазе на оно што је у погонима и магацинима остало, да се не разграби. Али и њих је, ево, издало стрпљење, јер узалуд чекају да државни Акцијски фонд, који је по раскидању уговора преузео већински пакет акција „кожаре”, именује заступника капитала.
– Годину дана нисмо примили ни динара плате, ни за топли оброк, а сами плаћамо превоз из града до фирме. Радили смо џабе, чували оно што су сви други оставили и више не можемо. Свима смо се обраћали, нико ништа. Зато, ево кључева па нек неко други мисли о имовини која је тамо – каже чувар Иван Виторовић.
По речима председника синдиката у округу Петрашина Друловића, овај синдикат се због проблема „кожаре” писмено обраћао и Агенцији за приватизацију, Акцијском фонду, Министарству за привреду, општини Ужице, али није вредело.
– Проблем је у томе што Акцијски фонд врло тешко налази лице које би као заступник капитала преузело бригу о фирми у којој је раскинут купопродајни уговор. То није ни чудно, кад закон предвиђа да такав заступник својом личном имовином мора гарантовати да неће направити штету преузетом предузећу. Парадокс своје врсте: не одговара онај ко је упропастио фирму, а тражи се одговорност личном имовином од заступника који треба да оживи пропало – објашњава Друловић за „Политику”.
Фабрика коже није једина фирма у Ужицу која очекује да неко преузме бригу о преосталој имовини, додаје председник Самосталног синдиката. Предузеће „Златиборка” заступника капитала чека још од октобра 2005. године.
Бранко Пејовић
[објављено: 23.03.2007.]
